Глумац и песник Енес Кишевић (74) један је од оних уметника који су Београду уткали макар једну нит космополитства које га, чак и у овим временима, још краси. Памти га старија публика, јер већ дуго га у Београду нема, у Загребу живи и ствара, али његове песме и данас без проблема прелазе све границе.
За оне млађе, да кажемо и ово: Наш данашњи гост рођен је у Босанској Крупи, школовао се у Кључу а глумом заправо почео да се бави у Бања Луци. У Загребу завршава Академију драмских умјетности, игра у познатом театру ИТД, на телевизији и филму… Али његове песме, по томе га памте и данас у Београду, Сарајеву, целој бившој Југославији…
И спојио је Енес сјајно свој глумачки и песнички дар, уз Ратомира Ралета Дамјановића, остаће упамћен и као најсјајнији рецитатор. И зато га на почетку питамо како је, када га је већ Бог обдарио глумачким, песничким и рецитаторским талентом, ускладио ова уметничка поља, чему је и да ли је уопште нечему дао предност?
Предност сам дао писаној ријечи коју волим дијелити с другима, а у томе ми навелико помаже глумачки дар јер ми је стало да моја или било чија ријеч, која стоји на страни живота, дође до људи. Али највећи дар који сам добио од Бога јест сам живот. А добити живот није мало. Премда на овај свијет нисам дошао својом вољом, драго ми је да сам рођен. Сретан сам да ме је родила таква Мајка каква је била моја родитељка.
Отац је млад умро. Мајка је до краја живота остала удовица. Сва се посветила нама дјеци. Памтим њен ведри дух. Лијепо је пјевала. Имала је чисту дикцију. Говорила је напамет стихове многих пјесника. Вољела је опонашати своје пријатељице и при том би се тако слатко смијала самој себи. Била је праведна ,строга и блага у исти час. Када би пролазила градом, за њом је зрак, од њезине одјеће, по води мирисао. Често сам је гледао како се моли. Била је тиха вјерница, но никада нас дјецу није заносила вјером. Сваком је дјетету дала слободу да само у себи нађе вјеру.
Бог нашу кућу никада није напустио, сједио је с нама за софром; дисао је нашим дахом; бдио је над нама нашим срцима. Истина је, да ме је Бог, по Мајци, обдарио многим даровима, али на мене је велики утјецај имало и нешто што се не може именовати ријечима, нешто што је сверодитељ, сведржитељ и свехранитељ свијета. Зато сам се сав посветио писању поезије како бих то нешто покушао обликовати ријечима.
Песник на специфичан начин ствара свој свет, промишљањем, доживљавањем, а глумац је стално у другом лику, постоји то улажење у лик и карактер и излажење из лика… Ту постоји озбиљна дисхармонија. Како сте то усклађивали?
– Пјесник ствара свој свијет промишљањем и доживљавањем, али глумац својим уживљавањем – упијањем текста, улази у само пјесничко надахнуће, у само стање настанка пјесме. Пјесма не почиње првим стихом, нити задњим стихом завршава. Открије ли глумац пут који је пјесника довео до пјесме публици ће с лакоћом пренијети љепоту пјесничке ријечи. Исти пут пролази глумац при стварању лика.
Мирко Тодорић пише да су стихови Енеса Кишевића “мисаоно дубоки, а дјетињски једноставни”. Није ли најтеже бити једноставан, не само у поезији?
Драго ми је да сте споменули Мирка Тодорића, професора књижевности и просвјетног савјетника за Истру у бившој држави. Мирко је знао два школска сата говорити о мојој Лампи у прозору и ученици би га пажљиво слушали. Он је своје знање даривао ученицима, није их знањем гњавио. Да парафразирам Гетеа: Неки писци пишу да би показали колико знају, а не да би читатељи нешто од њих научили. Још сам својим дјечјим очима видио – поток што је плићи мути воду да му се не види дно.
Велики глумац Фабијан Шоваговић када пише о вашој поезији пише и ово: “А зар свака пјесма није заблуда, свеопраштање, милост нека, доброта нека, поправак непоправљивог…” Заиста, да ли је поезија поправак непоправљивог?
– Прва дужност поезије јест да поправи самог пјесника. Како можеш бити велики пјесник, а бити лош човјек? И очекивати да твоја ријеч више значи другоме него теби? Ако си стварно такав, онда је твоја поезија поправак непоправљивог. У свемиру се све креће, а све је на своме мјесту. Тако је и под нашом кожом – све се креће, а све је на своме мјесту. Треба се само ускладити. То срце наше зна и без ријечи. Оно непрестано бдије над животом. Зато је срце сваког живог створења просвјетљено. Ум који свијет свјетлом срца гледа достојан је живота. Мало је пјесника, мало је људи за које бих могао рећи да им је свака ријеч на својему мјесту.
Чест мотив ваших песама је слављење живота самог, захвалност Творцу што нам га је даровао. Умеју ли људи данас да се радују сваком дану, малим стварима?
-Грци нас уче да је најбоље не родити се, а да је прво до тога – умријети млад. Размишљајући о томе написао сам пјесму Ипак је боље родити се. Реците ми, какав би свијет данас био да се Тесла није родио? Ја сам на дан својега рођења 1. маја 1947. добио живот на дар. Када цијели свијет слави Празник рада, ја славим празник живота. Недавно ме сустиже дјечак и сав задихан упита: Како то, вама је коса јако стара, а корак вам је тако млад? Видјет ћеш – рекох му – кад добро остариш и ти ћеш бити млад. Људи који се знају радовати малим стварима, пролазницима на улици, веле: Здраво, добро јутро, добар дан, добра вечер… Чини се ништа, а те нам ријечи тако пуно значе.
Књижевник, новинар у пензији и сјајни рецитатор Ратомир Рале Дамјановић каже да сте ви “настављач поетике и поетске линије Добрише Цесарића и Драгутина Тадијановића”. Шта мислите о томе?
– Публика ће још дуго чекати таквога рапсода какав је у мојему сјећању заувијек остао Ратомир Рале Дамјановић. Како је Рале говорио Мостарске кише Пере Зупца, то вас нитко на глумачким академијама не може научити. Волио бих када би Дамјановић, макар и под старе дане, основао школу говорења па да младим људима пренесе то своје јединствено говорење стиха. Ја јесам настављач поетике, не само Цесарићеве и Тадијановићеве, него свих пјесника који су живјели прије мене, а чије ријечи и данас стоје на страни живота. Такви су пјесници мој род, моји ближњи, моја лоза. Свој ген носим по њима, не по крви.
Рецитовали сте по целој бившој Југославији, да ли је тада поезија била на већој цени, популарнија него данас?
Моје су ме пјесме водиле по цијелој Југославији. Увеле су ме у друштво Десанке Максимовић, Јуре Каштелана, Бранка Ћопића, Скендера Куленовића, Весне Парун, Мака Диздара, Душка Радовића, Мике Антића, Бране Петровића, Димитрија Панфилова, Изета Сарајлића, Луке Паљетка, Еле Пероци, Дане Зајца, Јеврема Брковића, Душана Матића… Простор је био већи. Више је било заноса, више пјесничких сусрета. Људи су могли себи приуштити љепоту поезије, не као луксуз већ насушну потребу. Некоћ је у Сисачкој жељезари сваки производни погон имао свој ормарић с књигама које су радници (а било их је преко 14.000) на повјерење посуђивали и враћали, а данас је творницу зарасла трава. Читајте пјесме Јагоде Кљаић Са друге стране штреке и све ће вам бити јасно. Код нас су, нажалост, вриједности потиснуте; коров је на сунцу, а руже су у пластеницима. Младих квалитетних пјесника има, али их се не чује довољно. Колико ли ће цвијећа и ове године процвјетати, а нитко га неће видјети. Чак ни пчеле до њега неће доћи. Но без обзира на то, цвијеће ће и овога прољећа редовно обавити своју дужност цвјетања. Сунце не очекује пљесак за своје рађање.
Хоће ли песници и читаоци поезије у неким новим временима бити као завереници који се скривају и у тајности читају. Каква је будућност књиге?
– Ово о чему ме питате већ нам се догађа. Пјесници говоре пјесницима; пјесници су на позорници, пјесници су у дворани. Умјетнике треба изолирати, држати их што даље од публике јер су опасни, поготово када су непоткупљиви. Међутим, све док буде таквих умјетника којима је више стало до других људи, него до себе; којима је више стало до правде, него до освете, књига ће имати своју будућност на овом свијету; само не знам хоће ли и онамо, на оном другом свијету камо сви одлазимо, бити књига.
Нове генерације све мање одрастају на писаној речи, мобилни телефони и компјутери потискују књиге, новине и стрипове. Какве су већ сад последице, каква је будућност тих генерација?
– Ускоро би требала изаћи моја нова књига 10 ријечи за Ноину арку. Књига је пуна знаних и незнаних лица. Свима сам поставио исто питање: Којих бисте 10 ријечи спасили за себе и нараштаје који ће доћи? Занимљиво је како су на то питање одговарала дјеца. Нити једно дијете није написало ријеч мобител, компјутер, него књига, сладолед, мама, море, учитељица, рођендан, игра… Према томе и будуће генерације одгајат ће се у мајчином крилу уз књигу, па макар она била и е-књига.
Својим почецима везани сте за Босанску Крупу и Бањалуку, школовањем и професионалним ангажовањем за Загреб, песничким делом за универзални поетски простор бивше Југославије. Како сте ви доживели распад земље?
– Не бих рекао да је то само распад земље, него и распад људскости. Тешко је, све ово што смо прошли, преживјети и створењима која немају ума, а камоли људима који промишљају о свијету. Добили смо своје неовисне државице које ће, заједно с нашом ђецом, вјечно овисити о новцу наших савезника (читај извозника ратова и демокрације). Зато нам дјеца и бјеже од нас из ове наше (не)овисне демокрације.
У песми “Наслијеђе” подсећате на бесмислени, самоуништавајући ланац освете и злочина на Балкану… Никада нисте крили ни одустајали од свог антиратног става: “Нећу с вама у ред/Сретно вам бојовници/Заставе машу вјетру, не вашој корачници”…
– Зар бих могао писати поезију када бих стајао на страни оних који убијају? Који раде за рат, а не за мир. Мир донесен разумом, а не ратом, опасан је јер таквом миру не требају политичари, не требају жртве, не требају војници. Такав је мир довољан сам себи јер се у њему могу чути оне вибрације сфера које је Тесла цијелим својим бићем осјећао.
Негде сте рекли да је једини национализам који можете прихватити “припадност људској доброти и људском срцу”.
– Након те моје изјаве, које су пренијеле многе новине из Регије, прилазили су ми пролазници говорећи ми да и они припадају тој истој Нацији којој је стало само до живота, јер је живот највећа светиња, највеће добро сваког живог створења. Таквим људима – својим судисајницима, у пјесми Живот записао сам: Проносит тијелом душу којом сав свемир дише. Уживат доброту срца. Зар имат може се више?
Неки ваши стихови настали су после спознаје о злочинцима “обичним људима”, а завршавали сте их молитвама за наше душмане – опрости им господе. Може ли се зло победити другим злом, мржњом? Или једино – љубављу и опроштајем?
– Зло се може побиједити једино истином. И кућним одгојем. Када би нам бар једна генерација прошла без рата било би то највеће добро које родитељи остављају својој дјеци. Управо зато, због мира наше дјеце, о злу треба говорити отворено, без мржње, без освете. Разборито, непристрано, све док зло само пред собом не сагне главу. Ничије се зло не смије прешутјети, јер зло у шутњи тиња и свакога часа може букнути. Само нас таква истина, о нама самима, може ослободити зла. Не истина великих сила, већ наша истина до које морамо заједно доћи, желимо ли изаћи из овога кола зла. Не смијемо се понашати као да се ништа није догодило. Тако смо мало на овом свијету, а тако велико зло својој ђеци остављамо.
У песми „Професор повијести“ дајете прилично мрачну слику људи. Да ли се у антрополошком смислу ствари само понављају с времена на време, кад надвлада зло..?
– Природа је дивља гдје нема људске руке, тако се догађа и с природом коју носимо у себи. Под нашом кожом почивају стратуми и стратуми којекаквих насљедних гена. Код људи који узгајају свој духовни врт (а такви су људи мањина), ти гени су усклађени, припитомљени. Међутим, код масе људи ти гени су још увијек дивљи.
Нису се слегли, поравнали. Између њих зјапе провалије. Довољна је једна крива ријеч па да се те провалије уруше. Зато политичари користе силу масе, јер маса никада не зна какво зло може из ње провалити. Који пут ми се догоди да, због туђег зла, сам пред собом сагнем главу као да сам га ја починио. Пробуди се у мени неки несвјесни, неки исконски осјећај кривице и одговорности. О таквом стању вјерно свједочи преживјели логораш у пјесми Професор повијести коју сам често говорио у крипти Каменог цвијета:
Тражећи метафору за злодјела почињена у рату, професор повијести никако није могао пронаћи ријеч којом би описао зло. Звијери! – добацивали су ученици. То су биле звијери! Не, дјецо. То су били људи. Звијери то никада учиниле не би. То су били људи. Људи су то били … Дуго је са стидом понављао у себи.
Имате свој песнички став и према друштвеним мрежама (“Видимо се на Фејсу”). Да ли жалите људе чији се живот преселио на друштвене мреже?
– Жао ми је видјети да и млади и стари људи буље у мобителе. Данас дјеца цијели свијет имају на длану, а све их мање видим да се играју. Дјевојка и младић стоје једно крај другога и дописују се. А између њих глобална самоћа, глобална празнина. Не знам што бих рекао. Ја сам вам за ово вријеме јако старомодан. Више волим гледати људима у очи, него у мобител. Ја волим додир, волим загрљај. Загрљај ми ништа не може замијенити – ни књиге, ни ријечи. Загрљајем топлину и дајемо и примамо.
Ту неспособност неких људи за вештину комуникације, то је духовито Рајко Грлић представио у “Штефици Цвек у раљама живота”, а ви одиграли. И данас се та комуникација уместо директним путем одвија на интернету, на друштвеним мрежама…
– Данас би Рајко Грлић требао снимити филм Штефица Цвек у раљама интернета – у раљама друштвених мрежа које у својим рукама држе приватници – златни рибари. Ја бих врло радо у таквом филму играо рибицу која је изван улова, рибицу која плива у својој слободи јер је нејестива. Сјећам се добро Штефице Цвек (глумице Витомире Лончар), Дубравке Угрешић, Рајка Грлића и цијеле глумачке екипе. Волио бих поновно доживјети такво радно озрачје на снимању. У овом свијету умреженом и повезаном, а тако удаљеном и усамљеном, мени више вриједи један пријатељ уживо, неголи хиљаде оних на интернету.
Дело и личност Николе Тесле били су вам посебно надахнуће…
– Дјело и личност Николе Тесле били су и бит ће надахнуће, не само мени, него многима који тек требају доћи на овај свијет. Имам осјећај да сам још прије својега рођења познавао Николу Теслу. Њега једнако воле и рођени и нерођени. Он је узор и једнима и другима. Који пут ми дође у сан и вели: Моје је срце у срцу свега што јест. Сретан сам да сам својим сонетним вијенцем ДАР НИКОЛИ ТЕСЛИ успио, бар мало, одужити се Тесли – највећем и најпонизнијем од свих људи који су ходали земљом. Теслин ум ће заувијек давати снагу срцу живота.
За последњих пар месеци отишли су са овога света неки значајни уметници, а вама драги и блиски људи, попут Пере Квргића и Мустафе Надаревића. Како сте то доживели и преживели?
– Многим својим колегицама и колегама одужио сам се још за њихова живота књигом Иза наличја. Књига је моје уздарје људима који су ме обликовали. Кроза ме у књизи говоре (од стотињак имена споменут ћу само нека): Рахела Ферари, Хелена Њеигл, Мира Ступица, Мира Жупан, Милена Дравић, Мира Бањац, Ена Беговић, Неда Арнерић, Бранко Гавелла, Коста Спаић, Љуба Тадић, Зоран Радмиловић, Драган Николић, Фабијан Шоваговић, Иво Грегуревић, Перо Квргић, Мустафа Надаревић… Сви они у мени дишу. У сваком су мојем даху и кораку.
Били сте чест гост Београда. долазите ли последњих година, има ли још некога или нечега што вас везује с Београдом, какав је данашњи Београд у односу на онај ваше младости?
– Не само да сам био чест гост, него сам живио у Београду и Панчеву скоро четири године, па и војску сам служио у Дреисеровој 5. Вријеме проведено на Скадарлији и Бермудском трокуту – Грмеч, Липа, Шуматовац – заувијек је остало у мени. Данашњи Београд нажалост не познајем. Имао сам намјеру, док је још Небојша Глоговац био жив, доћи у Београд и видјети представе у којима је играо. Никад се нисмо упознали. Видио сам га само у Пијаној ноћи 1918. и поновно сам заволио театар.
Густав Крклец је говорио да је своје најлепше дане у Београду проводио ноћу. Али та боемска времена су готово нестала. Како оцењујете данашњи дух времена? Има ли поезија неку шансу пред нарастајућом плимом ријалитија?
– Загреб и Београд били су љепши с Матошем и Тином, с Андрићем и Крлежом, с Крклецом и Браном Петровићем; Нови Сад – с Миком Антићем; Сремски Карловци и сад су лијепи због Сање и Димитрија Панфилова. Бити боем не значи љуљати се у чамцу својега пијанства, него у чамцу својега духа. Боеми нису људи који живе од данас до сутра, него људи који живе једном заувијек. Прави боем може бити трезвено опијен, али никада пијан. Дух времена не ствара друштво, већ појединци. Кад умремо нитко не говори о нашем новцу, него о нашој души. Душа је поезија у нама. Каква нам је душа била такви ћемо остати у памћењу оних који нас испраћају, без обзира јесмо ли богаташи, сиромаси, или људи из реалитyја. Пада ми на памет млади београдски пјесник Коста Косовац и његови стихови из књиге Џемпери за камење – Цена речи: Како су јефтине речи видимо тек кад дајемо умрлицу. Тридесет опроштајних речи за хиљаду двеста динара. Доплаћујем још триста јер треба додати речи као што су волим те и заувек. По сто педесет за сваку. Многи моји драги пријатељи, пјесници – и даље своје најљепше земаљске дане проводе ноћу међу звијездама. Желите ли их видјети, дигните поглед с мобитела.
Извор: Блиц
