У својој књизи врло индикативнога наслова, Mutual Radicalization („Међусобна радикализација“), Фатали Могадам, професор психологије на Џорџтаун универзитету, истиче да кључну улогу у екстремизацији друштвено-политичких група игра облик вођства који те групе предводи, а који свој успјех види једино у екстремној поларизацији. Доминација такве врсте вођства, пише Могадам, нужно води дубљој међусобној радикализацији, поларизацији и, на крају, ирационализацији друштва.
Пише: др Филип Ивановић
Управо, есктремизација и ирационализација су савршено подударне појаве у тзв. подијељеним друштвима, у којима различита мишљења престају да буду производ здраве, на разуму утемељене, аргументације, а постају оружје које, вођено реторичким пламеном, умије и може само да ствара непријатеље. Посматрати другога као непријатеља није само инструмент у симболичком рату ставова, већ је начин да се неистомишљеник деперсонализује и, у крајњем, дехуманизује, односно да се лиши свих људских и личних својстава, након чега једино правило постаје да правила нема, односно да је све дозвољено.
У тако постављеном оквиру пројектоване реалности, сасвим је просто и лако изводљиво да борац за људска права постаје издајник, противник корупције бива означен као фанатик, а заговорник слободе говора страни агент.
Суштински, дозвољена је, чак и пожељна, свака етикета, која политичког такмаца претвара у фаталну пријетњу стварним или имагинарним вриједностима одређене друштвене групе, чији су самопрокламовани бранитељи спремни да се бескомпромисно боре до посљедњег – неистомишљеника.
Историја је пуна примјера (зло)употребе продуковања непријатеља у политичке сврхе, но један од најупечатљивијих је свакако случај америчкога сенатора Џозефа Макартија, с половине прошлог вијека. Његову политичку каријеру обиљежиле су демагогија и неосноване оптужбе од самог почетка, када је 1946. године убједљиво побиједио свога ривала Ла Фолета, оптужујући га за ратно профитерство берзанским инвестицијама, иако је и сâм Макарти у истом периоду и на исти начин зарадио скоро једнаку суму новца.
Оно што ће, међутим, учинити Макартија свјетски познатим је бескрупулозно експлоатисање Хладног рата, које је започео 1950. године представљајући фамозни списак од преко 200 службеника Стејт Департмента као наводних совјетских шпијуна или прикривених комуниста. Страх од комунизма погодовао је Макартијевој тактици, те су његове константне оптужбе добијале изузетну медијску пажњу и увећавале његов политички рејтинг, што му је и обезбиједило још један мандат 1952.године.
„Откривање“ шпијуна у администрацији и етикетирање свих политичких противника као заштитника комунизма није, међутим, дуго трајало и већ 1954.године Сенат је донио одлуку да цензурише Макартија, што га је учинило једним од свега неколико сенатора који су завриједили такву казну, а његово име остало је овјековјечено кроз појам макартизма, као појаве изношења ничим поткријепљених оптужби за издају и шпијунажу у циљу дискредитације противника.
Нажалост, поучност Макартијевога примјера се не своди на прости историјски куриозитет политичке праксе, већ се седам деценија касније враћа као правило у сличним условима. Наиме, његово понашање било је узроковано прилично неупечатљивом сенаторском каријером и падом популарности, а Хладни рат и страх од Совјета су послужили као савршено средство за раст рејтинга и још једну изборну побједу.
Не треба бити превише маштовит у поређењима, па врло лако препознати како се актуелна геополитичка ситуација, узрокована инвазијом Русије на Украјину, интензивно претвара у савршени примјер макартистичких метода. Читава армија политичара, квази-интелектуалаца, активиста и аналитичара чини све да, на домаћем плану, инструментализује један трагични рат, показујући притом да Макартијев дух таргетирања и етикетирања не само да се суштински није промијенио, већ је и у својим реторичким облицима остао исти.
Тако се политички актери карактеришу као субверзивни елементи, читаве владе се проглашавају руским шпијунима, а вјерске заједнице и цјелокупни народи оптужују као руске експозитуре, с циљем алармирања међународне заједнице и поларизације, политичком динамиком изнуреног, друштва. Такве тактике немају за циљ само да, као у Макартијевом случају, надомјесте безидејност и немогућност рјешавања стварних проблема, већ, нажалост, да заглушујућом буком камуфлирају коначно покретање одговорности за тридесетогодишње урушавање правосуђа, девастацију природних ресурса, распрострањену корупцију и похару државне касе.
У покушају одбране неодбрањивог и у потпуном одсуству визије развоја земље, одређена политичка класа, у стопу праћена својим вишедеценијским синекуристима, једину могућност опстанка види у ирационализацији јавне сцене, екстремизацији друштвено-политичких полова и индукованој међусобној радикализацији, као усавршеном механизму обесмишљавања било каквог аргументованог позиционирања и стварног дијалога. На срећу, екстремизација је увијек ствар перцепције, у смислу да, упркос доминантном медијском присуству екстремистичког дискурса, огромна већина људи одбија да буде утаборена у било каквим партијско-идеолошким или вјерско-националним рововима.
Та чињеница није само утјеха за људе који само желе да живе своје нормалне животе у сопственој земљи, већ и гаранција да, након формалне промјене тридесетогодишње власти, мора доћи и до промјене форме вођства и парадигме политичког ђеловања, што ће условити престанак континуиране продукције непријатеља и омогућити да коначно професионалност, способност и посвећеност општем добру постану једине одреднице изборног успјеха. Што прије црногорски макартији то схвате, то ће бити боље за ову државу и све њене грађане.
(Аутор је доктор филозофских наука)
Извор: РТЦГ
