занемариш и оно што је очигледно: да они о сопственој националној историји не знају ништа, а исто је и са свим другим узвишеним идејама које наводно заступају. Одеш у толику крајност да групу од неколико стотина хипнотисаних индвидуа третираш онако како они себе виде, као да су стоструко бројнији; као да си и сам хипнотисан, луђаче.
Више пута сам читао или слушао интелектуалне, образоване људе како о страначким или националним работама говоре из контекста научних дисциплина, социологије, психологије, историје, политикологије, али остајући увијек незадовољан објашњењима. Најзад сам схватио. Научник/интелектуалац/аналитичар робује теоријама; слијепо вјерује да метода води до неке истине; вјерује образовању али и не и сопственим очима.
Погледаш, рецимо, скупину неокомита, на тргу, раскрсници, ма гдје их служба довела. Прво занемариш да испред себе видиш хипнотисану масу, лишену сваке аутентичности.
Потом, занемариш и оно што је очигледно: да они о сопственој националној историји не знају ништа, а исто је и са свим другим узвишеним идејама које наводно заступају. Одеш у толику крајност да групу од неколико стотина хипнотисаних индвидуа третираш онако како они себе виде, као да су стоструко бројнији; као да си и сам хипнотисан, луђаче. Све то, дакле, човјек учеван игнорише, налазећи радије објашњења у сваковрсним теоријама нације, па се закључи да је у питању, рецимо, „атипичан национализам”.
Међутим, ако се вратиш увидима чистог вида, онда схватиш да ту нема никаквог патриотизма, нити национализма. Е, тек тада, паметњаковићу, схватиш да испред себе имаш гомилу „граничара” људског ума, гомилу људи који су нашли заједнички „високи” параван иза којег скривају само двије ствари: 1) пуки материјални интерес који их окупља око узвишене идеје, 2) демонстрацију стеченог механизма одбране, какав одликује људе неспособне да личним интелектуалним или физичким радом стичу неку корист, плату и сл.
Али није ту крај, пажљивије промислиш те видиш да је то типачан шаблон грађења лажне слике о себи. Тако то иде. Онај што је лажан има само једну опсесивну потребу: да докаже другима да је истинит. Ако изостане то дивљење и признање, узвишени Селф се распада а са њим и узвишена идеја (иза које се лице и сви други бенефити „узвишене” идеје скривају).
Милован Урван
