Нико из многобројног окружења неспособних и јалових савјетника, које је бивши премијер именовао, није био довољно мудар и храбар да ту реалност „нацрта“ Кривокапићу и каже му: Или закочи с нападима на Абазовића и заустави тај пут у провалију, или ћу изаћи из твог тима и обрушити се на твоју погубну политику пуном снагом.
Често смо имали прилику видјети, чути или читати ватрене или пламене, али свакако „огорчене присталице ДФ-а“ како, као „незадовољне невјесте“, фанатично кликћу или пишу: „Е, оборићемо ову Владу Кривокапића свима на зло, па нека се врати ДПС“, све с образложењем: „Када лидери ДФ-а нису у Влади“.
Коме су се они светили или усмјеравали своју освету, мржњу и бијес тога типа, интересантно би било знати или претпоставити?
Да ли, литијском народу Црне Горе, од којег ће колико сутра опет тражити гласове, па опет му се светити, забијати нож у леђа и безумно збрисати његову вољу уколико „не буде како лидери ДФ желе“?!
Необични тип „експертске Владе“, која је била концепт ГП УРА, је дао огромну шансу условним побједницима који су је глатко прокоцкали због сујете и алавости тзв. „партијских лидера“, којима је грош цијена.
Послије свега виђеног, чудни концепт такве, „експертске Владе“ је показао своје добре стране: открио нам је тамне и мрачне стране сваког „лидера“ из групе условних политичких побједника 30. августа понаособ!
На примјер, сада је јасно да „лидери ДФ“ нису ни требали бити у Влади јер уопште немају: стрпљења, баланса, мудрости и одговорности према условној побједи и ојађеним гласачима.
А већина грађана је гласала коалицију ЗБЦГ због порука упокојеног Митрополита, а не зато што су умишљени „лидери“ те коалиције „паметни“.
Дакако, премијер Здравко Кривокапић је имао много мана, али је и доста добрих ствари је урадио.
Много више добрих, да га нова Влада неће моћи достићи нити у назнакама.
Што се мана Кривокапића тиче, оне су познате- политичко неискуство и хиперегоизам који је проузроковао: недостатак баланса и осјећаја за реалност.
Кривокапић није успио направити јак тим, а имао је сијасет непартијских људи који су без икакве накнаде: посланичких плата, хонорара и дотација- неуморно тукли по режиму Ђукановића деценијама.
Кривокапић чак није успио, па нити покушао направити јак ПР тим који би се пропагандно, умјесто њега, борио са „алама и вранама“ које су се горопадиле са свих страна!
Умјесто тога, ангажовао је чланове своје породице што је било: непрактично, неефективно па и неукусно јер мирише на непотизам који је јавност увијек, као појава- бацао у јарост.
Кривокапић читаво вријеме није схватао да је Дритан Абазовић премијер из сјенке и владар ситуације који га може „гумицом избрисати“.
Кривокапићу није било јасно да је сво вријеме био условни премијер који је мудрошћу морао одиграти политичку игру у оквирима из којих није могао изаћи.
Ти оквири су му унапријед били оцртани и довољно широки- имао је све осим сектора Владе којег је преузео Абазовић, по налогу Запада- гдје је Кривокапић био само фиктивни, непостојећи премијер те важне зоне.
Зато је Кривокапићево инсистирање на смјени Абазовића у вријеме кризе око устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу, била његова кобна грешка, које ни сада није свјестан, што је занимљиво.
Нико из многобројног окружења неспособних и јалових савјетника, које је бивши премијер именовао, није био довољно мудар и храбар да ту реалност „нацрта“ Кривокапићу и каже му: Или закочи с нападима на Абазовића и заустави тај пут у провалију, или ћу изаћи из твог тима и обрушити се на твоју погубну политику пуном снагом.
Знајући ове и друге мане Кривокапића, које ће бити предметом нове- темељитије анализе, намеће се логично питање- да ли је потребно да се бивши премијер, без спознаје својих мањих, крупних и кобних грешака, уопште више бави политиком!?
Дакако, неопходно је, и јавност то жели- да се Спаић и Милатовић политички ангажују кроз претпостављену партију „Европа сад“, јер је економија једини прави, круцијални, животни интерес народа и државе.
Али, да ли да се бивши премијер у наставку бајке партијски ангажује, велико је питање.
За сада, са бременом несналажења којег носи из премијерског периода, одговор на то питање је једнозначан- Не!
Елем, послије политичких страсти, безумља, лудила, љуљања и пријевременог обарања Владе Кривокапића, може се извести још један крупан закључак о другим актерима.
Наиме, политичка суманутост „лидера ДФ и СНП“ показала је да ти ликови имају још мање политичког знања, талента и такта од бившег премијера Кривокапића, што је фрапантно.
Јасно је да је Здравко Кривокапић тотални аматер који је залутао у политику, међутим страшно је да: Мандић, Медојевић, Кнежевић и Јоковић, иако су пар деценија на политичкој сцени, баш ништа о политици не знају.
Срушити Владу јер у њој нису, јер она слуша амбасаде Квинте и Другу фамилију а довести на власт садашњу Владу у којој опет нису али у којој је сада шовинистички СДП, још моћнији утицај Прве и Друге фамилије и коју Запад још више контролише, наводи нас на нови закључак.
А он је, да су лидери ДФ и СНП, на нашу велику жалост, у ствари: четири прекрижене идеолошке нуле, четири јадна политичка аутсајдера, четири изгубљена јахача Апокалипсе под којима се и „коњима ноге ломе“ јер ни зло јахати не умију.
Они својим злом уопште не управљају, измиче им контроли или су склони својој продаји „у наступима халапљивости“ .
У сваком случају, то зло, изгледа, чине из сујете и у полусвијести, при аутохипнози, те се оно јавља као застрашујућа колатерална штета на путу ка циљу којег не могу достићи јер им је судбина намијенила ситне улоге и мале домете у просторима тужног политичког бауљања.
Војин Грубач
Извор: Фејсбук
