Многи проблеми на простору бивше Југославије простиру се деценијама уназад, али су притисци око њиховог решавања у последњим месецима знатно повећани. Зашто баш сада? Зато што је у Европи 24. фебруара избио рат који доводи у питање даље функционисање међународног поретка и зато што је простор бивше Југославије, или оно што се данас у политичком смислу назива Западни Балкан, ишаран тињајућим конфликтима. Уколико говоримо о српским националним интересима, они су многоструко више угрожени данас, него пре 24. фебруара, маневарски простор Србије у спољној политици је умногоме сужен, отворени проблеми, за које је изабрана тактика замрзавања и чекања бољег тренутка за њихово решавање, сада се убрзано одмрзавају и прете да експлодирају. Ако постоји неки регион у Европи и нека европска нација којима није била потребна оваква агресивна дестабилизација то је Балкан и то је српска нација.
После 24. фебруара, уопште то не желећи, Срби и Србија су поново на тапету, без икакве кривице и разлога. Отворена питања су производ лоше балканске стратегије Сједињених Држава, којом се једино Србији бесправно отима део њене територије и то је учињено 2008. године, девет година након окончања сукоба на Космету, када косовским Албанцима апсолутно ниша није претило, напротив, Срби на Косову и Метохији су били ти који су угрожени, што погромом 2004. године, што великим бројем напада на њих које албанске власти никада не решавају. Пошто је та одлука дошла од светске суперсиле, њу је било немогуће преиначити у претходном периоду, али са њом је било и немогуће сагласити се. Србија је скупа са Западним Балканом тако стављена у једа лимбо, једну огромну чекаоницу док се од ње тражи оно што се не тражи ни од једне друге државе у Европи.
Проблем Косова је тако примарни проблем. Још један проблем био је статус Македонске православне цркве, коју светско православље није признавало као канонску, то јест легалну. Следећи проблем је противљење Републике Српске да се Босна и Херцеговина интегришу у НАТО. Стављена у овакав положај српска нација, а и Србија, природно је гравитирала ка Русији, као држави која се на међународном плану сукобљавала са Западом, а притом је задржавала одређен утицај у Европи. Русија је пре 24. фебруара била од користи Србији и српским националним интересима. Управо због те, треба поновити, природне усмерености ка утицајној европској држави Русији, која је имала интереса да подржи српски став пред Западом, Србија је означена као дестабилизујући илити антизападни фактор на Балкану. Србија и Срби заиста нису имали избора осим да кажу „не“ Западу, по суштинским питањима, јер једноставно нису могли да испуне тражено, превише је.
У садашњим околностима Србија више не може да рачуна на Русију, јер је она од 24. фебруара изгурана из Европе, она престаје да буде фактор одлучивања у њој док се односи поново не промене. Србија је остављена сама, њена стратегија умереног контрирања Западу је доведена у питање. Да су зидови почели да се сужавају око српске нације види се отворено на примерима захтева Косова* да ступи у Савет Европе (то је само почетак) и давању аутокефалије Македонској православној цркви. То да постоји отворено надметање за утицај у православном свету између грчких цркава и руске цркве је већ готово свима очигледно. Пошто је Русија од 24. фебруара у неповољнијем положају, утицај грчких цркава расте. Србија се и у овој сфери, као и у сфери политике, држала уравнотежено, градећи односе и са једнима и са другима, ослањајући се по потреби час на једну, час на другу страну. Та равнотежа је изгубљена започињањем рата у Украјини и на Западном Балкану колективни Запад има јасну превласт у домену политике, а грчке цркве у сфери духовности. Српска православна црква је у датим околностима поступила разумно, уместо да чека да грчке цркве признају Македонску православну цркву по њиховим условима, она је признала МПЦ по својим. Тиме је увећала свој утицај и побољшала свој положај у одсуству политике равнотеже између руске цркве и грчких цркава. То даје и недвосмислен одговор на питање – зашто баш сад (зато што је сада преломни моменат у Европи и нашем региону).
Једним потезом, СПЦ је учврстила везе са МПЦ, повезала на тај начин Србе и Македонце по први пут од доба Југославије, сада су те две нације у једном табору, не руском или грчком, већ српском, а Србији и српској нацији потребни су сви савезници у региону које може да накупи како би имала већи значај у преговорима са Западом. Дакле, у политичком смислу, потез СПЦ доноси искључиво корист. У духовном погледу отвара се пут за спасење православном македонском народу и у томе нема ничег спорног. Србија и српска нација не могу имати никакве претензије на Македонију и македонску нацију, јер су оба ентитета формирана до краја. Србија и српска нација могу у Македонији и Македонцима наћи савезнике, пријатеље и то је максимум који се може остварити, а он се управо оваквим поступцима и остварује, не претензијама. На крају крајева, ако рационално сагледамо ствари, СПЦ не би пошла тим путем да је постојао неки који јој оставља јурисдикцију над МПЦ, а да се притом не изолује од осталих православних цркава са утицајем. Македонској православној цркви преостаје да се сама избори за потврђивање аутокефалије код Бугарске православне цркве и Цариградске патријаршије, што неће бити нимало лак задатак и то у још већој мери повезује СПЦ и МПЦ, не само братском љубављу, већ и опипљивим интересима. Такође, још није позната садржина томоса о аутокефалији који ће СПЦ дати МПЦ, то јест нису нам познати тачни услови под којима се та аутокефалија реализује.
Србија, као држава, доведена је у апсолутно исти положај као и Српска православна црква, почевши од 24. фебруара. Она сада мора да буде свесна својих црвених линија – непризнавање независности Косова, задржавање суштинске аутономије Републике Српске. Све остало је предмет трговине и Србија никоме ништа није дужна, као што нико ништа не дугује њој. Србија је опет сама, као што је остављена сама 1941. године (поново, не својом кривицом, Србија није започела ниједан рат, Србија се ни у једном тренутку у последње 22 године није понашала неодговорно) и мора да прилагоди своју стратегију новонасталим околностима. Равнотежа односа на Балкану је нестала, балансирање је немогуће, као што је немогуће и пристанак на одрицање од дела своје међународно признате територије или виталних функција Републике Српске. Западу се мора јасно ставити до знања да су то црвене линије које ће резултирати побуном у једном нестабилном региону, ако буду пређене, а заиста нема никаквог разумног разлога да буду пређене. Запад мора пружити Србији и српској нацији барем минимум, иначе ризикује да се понови устанак из 1941. године, овај пут не због позива крволока Стаљина, већ због основних интереса државе и нације. О свему осталом може да се разговара и све остало може да се испуни. Па кад се однос снага на Балкану опет промени, промениће се и стратегија Србије и српске нације.
Александар Ђокић
