Руска армија је 18. априла започела нову фазу војне интервенције у Украјини, након што је сузила фронт и одустала од заузимања украјинске престонице са севера. Војни циљ ове фазе операције био је успоставити контролу над целокупном територијом Донбаса, која се састоји из Доњецке и Луганске административне области. Помињана су три могућа сценарија – потпуно окружење украјинске армије у Донбасу; прављење више мањих џепова; исцрпљивање украјинске армије у Донбасу нападима из више праваца. Од почетка овог дела операције прошло је готово месец дана и могу се извући одређени закључци о њеном току и завршетку.
Пише: АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ
Као што су независни руски и западни војни аналитичари предвиђали, руска армија није имала довољно живе силе да успостави опште окружење украјинске армије у Донбасу. План операције и како се он мењао не може бити познат ником, осим генералштабу Армије Руске Федерације и њеном председнику, али из стања на фронту се може закључити да је стратегија општег окружења била покушана, а затим одбачена као неостварљива. То се може закључити из тога што је главнина руских снага била концентрисана око Изјума, што је северни део фронта са правцем на југ, док су истовремено започете неуспешне офанзиве на југу са правцем на север, на граници између Доњецке и Запорошке области. Око Изјума је остварено ограничено тактичко напредовање, али је оно брзо заустављено, док на југу није остварен готово никакав напредак. Самим тим, отпала је и стратегија стварања више џепова, јер од Изјума руске снаге нису стигле до Славјанска и Краматорска, а камоли окружиле та два утврђена града.
Комбинована руска војска која се састоји од професионалних војника и резервиста (који су добровољно пристали да учествују у операцији), донбаских бораца са вишегодишњим искуством, недавно принудно мобилисаних житеља Донбаса, као и плаћеника из редова руских приватних војних компанија, имала је више успеха око другог џепа који се налази у Луганској области. Ради се о стезању обруча око још једног пара утврђених градова – Северодоњецка и Лисичанска. Ни ова два града нису окружена, али су са севера руски војници стигли до првих линија одбране, будући да су успели да освоје истурене украјинске положаје у градићу Рубежном и околним селима. Већ неколико дана се прича о пропалом покушају форсирања реке западно од Северодоњецка, у којем је руска армија изгубила више од 70 комада тешке технике – тенкова и оклопних транспортера. То су потврдили и независни и руски патриотски аналитичари, па и блогери. Форсирање реке је било неопходно како би Северодоњецк и Лисичанск били окружени са јужне стране, као што су притиснути и са северне. Иако се овај покушај форсирања западног дела украјинске одбране на том делу фронта завршио неуспехом, руски војници су успели да заузму некадашњи градић Попасну, који је сада хрпа руина. Попасна се налази јужно од Северодоњецка и Лисичанска, те отвара пут напредовања руске војске са тог правца. Истовремено се врше притисци са истока, који дају мале резултате, али ће ту борба бити олакшана сада када је Попасна пала.
У исто време, украјинска армија је спровела успешну контраофанзиву са циљем потпуне деблокаде Харкова, који и није био до краја окружен. Треба одмах рећи да се не ради о очекиваној контраофанзиви која може нанети озбиљне проблеме донбаској операцији руске војске. Украјинска офанзива око Харкова има за главни циљ одбацивање руских снага идеално до руске границе, а у горем случају ван домашаја руске артиљерије. И заиста, након што су руске снаге одбачене далеко на исток од Харкова, а истовремено на мању дистанцу принуђене да се повуку северније од града, артиљеријски удари на Харков су се смањили на минимум од почетка рата. Иако је ово свакако озбиљна победа за украјинску страну у виду морала, а и квалитета живота за становнике Харкова, она не угрожава руску операцију на Донбасу директно, јер би украјинске снаге требало да и саме форсирају реку и продру дубље на исток како би пресекле линије снабдевања руске армије у Донбасу. Пошто је руска војска у том региону дигла све мостове у ваздух, шансе за напредовање украјинских снага на исток из тог правца су минималне. Треба и напоменути да се руске снаге које су остављене око Харкова углавном састоје из резервиста и мобилисаних становника Донбаса, што и објашњава како им је тако лако нанет пораз. Једноставно, за руску страну Харков није тренутни циљ, све снаге су фокусиране на Донбас.
Украјинска страна је сама најавила две одвојене контраофанзиве – на Изјум и на Херсон. Ниједна од ове две офанзиве није реализована у датом тренутку. Зашто се говори о украјинским офанзивама док руска офанзива у Донбасу још траје? Прво, постаје све више јасно да су жеље политичког руководства Русије да се заузме Донбас, да се затим Донбас, Херсон и југ Запорошке области анектирају, прогласе за територију Руске Федерације, те да се пређе у дефанзивну фазу, која може трајати дуже време, док се не обнови сила и покуша са новим нападом на Украјину. Друго, у свему томе време игра кључну улогу, јер сваки дан офанзиве руска армија која учествује у борбама губи налет и исцрпљује се. Независни и западни аналитичари сада процењују да са овим силама које су јој на располагању руска армија неће моћи у потпуности да заузме Донбас, нити да окружи украјинску армију на тамошњим положајима. Процењује се да ће њен максимум бити потенцијално окружење, не заузимање, Северодоњецка и Лисичанска. Треће и главно питање је када ће до руског политичког врха стићи информација да су силе за наставак офанзиве при крају, кључно ће бити да се изабере правилан тренутак за заустављање офанзиве и прелазак на одбрану заузетих положаја. Будући да су руски војници остављени да бесмислено седе под Кијевом целих четрдесет дана пре него што су повучени одатле, то је лош показатељ да ће и у овом случају бити пропуштен оптималан тренутак за крај офанзивног дела операције.
Лош тајминг је оно што може омогућити украјинској страни да оствари могућност успешне контраофанзиве код Изјума и тиме поремети руску офанзиву у Донбасу (за офанзиву у Херсону су потребне веће снаге и више тешког западног наоружања, украјинска страна ће требати да се чува хибриса и да не нападне пре времена). Треба разумети да руска страна може донети одлуку да се заустави на заузетим положајима и да онда свеједно анектира све украјинске територије које је током рата заузела, то је сасвим изводљиво, једини проблем је што су највиши руски званичници, укључујући и председника Русије Владимира Путина, недвосмислено обећали ослобађање целе територије Донбаса. Од 24. фебруара руски политички врх је пред армију стављао немогуће циљеве, као што ће се касније испоставити, а један од њих је и заузимање целог Донбаса са садашњим силама које су недовољне за такав подухват.
Остају следеће опције: прва, заустављање офанзиве након окружења Северодоњецка и Лисичанска и анексија територија под контролом Русије (прелазак у дугу одбрану, претња тактичким нуклеарним оружјем ако Украјина покуша да изведе противнапад на оно што Русија проглашава за своју територију – рат прелази у вишегодишњу фазу); друга, заустављање операције и предузимање корака за спровођење делимичне мобилизације (која не мора бити названа мобилизацијом, већ продужењем војног рока за војнике који су тренутно у обавезној војној служби) – рат се оперативно паузира на неколико месеци, после чега се на фронт шаље нова сила у покушају да се офанзива обнови; трећа, наставак операције потпуног освајања Донбаса без нових снага и супротно војној логици, а по политичком диктату, што значајно повишава шансе успешног украјинског противнапада.
Поучени претходним анализама, стиче се утисак да се ниједна опција не реализује у чистом облику, већ да се гура док не пукне, а онда се принудно прелази на следећу опцију, то је директан индикатор како функционише процес доношења одлука у уском кругу политичког руководства Руске Федерације (уместо ефикасног доношења правовремених одлука, оклева се са признавањем негативних тенденција и тиме се проблем продубљава). У том погледу, треба очекивати тврдоглаво притискање армије да по сваку цену, па и цену пренатезања својих сила, настави офанзиву у Донбасу и изазове украјинску противофанзиву. Када се то деси, онда следи ескалација са руске стране – делимична мобилизација и/или анексија заузете украјинске територије. Крај рата се свакако не види, пропуштен је простор за компромис у првој половини марта, када је могао да се направи договор – признање Донбаса и Крима за повлачење руске армије из Украјине и скидања дела санкција. До данас није јасно која је страна одустала од тог договора, који је био представљен за преговарачким столом у Истанбулу. Апсолутно је могуће да су обе стране направиле калкулацију да још увек могу да остваре победу на пољу боја и одбациле компромис у последњем тренутку. Незаустављање рата је у директној корелацији са притиском на Србију, то јест Вучића, да уведе санкције Русији. Ту одлуку је могуће одложити док траје донбаска офанзива, али је није могуће избећи јер се рат не завршава.
