Међу осталим многобројним референцама из уметности и популарне културе, Ана Ђурић Констракта је у рефрену свог сада већ регионалног па потенцијално и европског хита „In corpore sano“ парафразирала управо речи Марине Абрамовић из још једног перформанса: „Уметност мора бити лепа, уметник мора бити леп“ (1975). Мада је реч о малом чуду, не би ипак требало да чуди што је Констрактин метеорски успех на тај начин повезан са у свету најпознатијом српском уметницом. Ради се о трансферу оне ретке способности једноставног хватања универзалних проблема, док елементарна питања, подразумева се, остају отворена за много различитих, често и супротстављених одговора или читања.
Вишезначност најпре произлази из текста изведеног кубистичким унутрашњим монологом у којем доминирају онеобичене језичке конструкције попут „дајем поверење“ или „нека дишем“. Зачудним опкорачењима и механицистичком лексиком, Констракта постиже ефекат „коцкастости“ или, како јој и уметничко име каже, конструисаности. На основу тога, у паралелном значењском огледалу, деконструише се било која механичка припадност, односно иронијској суспензији подвргава се поседовање ауторитарно оверене поетичке или политичке књижице. Са рецепцијске стране, ко би и у сну могао помислити да ће „увећана слезина“ или „аутономни нервни систем“ постати део репертоара народских пошалица, а да ће при томе поп-уметница заслужити специјално издање Културног дневника РТС-а.
У пољу прожимања елитне и масовне културе десило се још једно чудо. После почетних чуђења, изражаваних диљем сајбер простора, као да се временом ујединило и старо и младо – од патријарха Порфирија до Наде Топчагић, од антиваксера до верника медицинске козметике – у херменеутичким прилозима за боље разумевање песме. И сви они су у праву. „In corpore sano“ је тако наштелована да буде, мада у првом плану перформативно модерно дело, у дубоком корену и загонетно барокно остварење. Ту се спајају античка драма и традиција латинског средњовековља са православном литургијом, као и, у новијем контексту, пулсирајућа електрохистерија бенда „The Prodigy“ са хипнотичким хорским деоницама немачког музичког пројекта „Enigma“.
Још је феноменолошки занимљивије што је Констракта успела да укаже на пут сусрета различитих локалних културолошко-идеолошких модела, односно како се то популарно каже: две Србије. Ако их баш и не уједињује, онда их додатно не свађа. Мада су је пре „великог праска“ својатали искључиво претпостављено „њени“, у виду алтернативне и „урбане“ публике, она је пре свега својим паметним јавним наступом успела да се ушчува од насртаја да се директно политички изјасни, елегантно говорећи да проблеми које разматра нису карактеристични само за Србију, него за цео свет. То дакако не значи да уметница није веома идеолошки провокативна, чак и политички ангажована, само што тај ангажман није од оних који се дају лако (зло)употребити у локалним оквирима.
Тиме Констракта наставља још једну традицију, која је додуше тек у заметку. Наиме, коауторке визуелног концепта, Маја Узелац и Ана Родић (прва у широј јавности препознатљива по те-ве емисији „Културни нокаут“, која је културни програм учинила живахним и неелитистичким, друга највише по те-ве серији „Лисице“, где је показала како се неортодоксни ангажман може остварити и путем кемп ескапизма) урадиле су прве кораке у смеру поетике креативног изласка из својих „културних ципела“. Идеолошко-културни круг, којем осим поменутих свакако припада и Констракта, понекад је одвећ иритантно био затворен у своје двориште и суштински нетолерантан за све што није „урбано“ или што јесте „српско“. Већ на нивоу стила перформирања евровизијског хита, очигледна је аутоиронијска афектација којом се пародира оно што је без добрих разлога сматрано елитним и једино подобним алтернативном уметничком изразу.
Скицирана елита у заласку непогрешиво се препознаје по томе што никада не говори „у Србији“, него „у овој земљи“, наравно уз аутоколонијални додатак да и у тако идентитетски анонимном простору ништа не ваља у односу на тобож велики свет. Уз то, при самом помену било какве везе са религијом (осим оних „new age“ духовности, које су наравно пожељне), обавезно следи упадљив преврт очима, пословично кострешење и карактеризација секуларно саблажњивог предмета као назадног или, најотвореније речено, „сељачког“. Када се Констракта са својим тимом усудила да у песму убаци и усклик „Боже, здравља“ тиме је (уз скорашњи сусрет и размену дарова са патријархом) симболички дала помиловање за све оно до тада недостојно у наводно прогресивним а милитантним културним круговима.
Није, дакако, од пресудног значаја да ли „Боже, здравља“ реферише само на „Боже, правде“, важно је да је ауторка – и у томе је можда тајна њеног успеха у свим Србијама – скоро манифестно показала да уметност мора/може бити толерантна спрам различитих светоназора, култура и супкултурних енклава, те да је артистички говор дејствен само ако је нагонски или програмски ослобођен стереотипа. Чак и када се у првом плану налази, као код Марине Абрамовић, перформативно гурање прста у око овешталој перцепцији, на другом нивоу, ако је чин имао милост естетичког Бога, истурени прст присаједињује се отвореној шаци у облику налик позиву за руковање. Провокација уме да буде и помиритељска.
Извор: Игор Перишић/Фејсбук
