Ево к чему води ово, да не замећем: пошаљем ти моје мало дјелце Лучу микрокозма, мном састављену четири прве неђеље прошлога частнога и великога поста.

Љубазни мој господине Милутиновићу,
буди ми здрав и весео!
У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа појава високога преосвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не дошуштају без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и твојим воспитаником, који ти ово пише, има нешто друго које блиста светијем правилом искрено срдечнога људскога друштва. Ево к чему води ово, да не замећем: пошаљем ти моје мало дјелце Лучу микрокозма, мном састављену четири прве неђеље прошлога частнога и великога поста. Овијем те дјелцем упућујем и молим да ми га даш напечатити у тамошњу дивну печатњу, да ми изволиш коректором истога бити, на лијепу карту да се печата, да га у почетку украсиш каквим високим идеалним вигњетом. Нек буде у октаву печатано 300 или колико ти драго. Трошкови за печатњу, ако мож сам дати док ти их пошаљем, добро; ако ли ти опстојатељства не допуштају самоме их дати, а ти се обрати господину Васу Васиљевићу, великокупцу земунскоме, да их за мене положи, и како ми објавиш колико је, послаћу му их преко Тријеста.
Мрави, позвати на биће Творцем, састављају своја искуствена мравишта, и пчеле великољепне своје палате. И ја, као твар умна створитеља, треба согласију општем да подржавам.
Унапријед ти за све хвала и чисти поздрав од твојега признатељнога воспитаника.
Владика црногорски
П. П. Његош
Цетиње, 24. јуна 1845.
