Међу бројне великане из свијета умјетности који су одбили да се одазову позиву Иницијативног одбора за подизање маузолеја на Ловћену спада и сликар, дипломирани правник, дипломата, драмски писац и академик Предраг Пеђа Милосављевић.
Своје образложење Милосављевић је објавио у Књижевним новинама 7. јун 1969), а овдје га доносимо у цјелости.
Споменик Његошу
Иницијативном одбору за подизање маузолеја Његошу на Ловћену
Скупштина општине Цетиње
Упознат сам са иницијативом за подизање и одлуком о подизању маузолеја Његошу на врху Ловћена, а не слажући се ни са идејом ни са неким другим споменицима широм наше земље због њихових претераних димензија и нескладних локација, не могу се примити чланства у југословенском одбору за подизање овог маузолеја.
Да чланови иницијативног одбора не би погрешно разумели овај мој став, треба да их подсетим на низ својих чланака објављених у „Политици“ као и на књигу „Између трубе и тушине“ кроз које сам изражавао мишљење о споменицима, полазећи од места и времена појма подизати.
Његош је велики црногорски, српски, југословенски и светски песник, и колико ми је познато, био је веома скроман човек. Споменик Рилкеу, исто тако великом песнику, веома је мали, али лежи на правом месту, у сенци зида једне капеле у подножју горостасне планине која се зове Алпи.
Маузолеји су подизани великим освајачима који су мењали географске карте и структуре света, а песницима, понајвише највећим, обични споменици, плоче, капеле или утилитарне грађевине за просветне сврхе. Како једна капела подигнута по опоруци Владичиној већ постоји на Ловћену, чини ми се да је неумесно, недозвољено, чак и неукусно потресати динамитом дух овог песника да би његова права величина сажета у „Горском вијенцу“ прерасла у сумњиву величину елефантијазиста.
Дивећи се Његошу дубоко сам уверен да би и он, да је неким чудом жив, био против свих измена и улепшавања првобитне капеле. Само је она била аутентична и као споменик и као архитектура. Једина права и непогрешива дужност иницијативног одбора била би да овој капели врати првобитни изглед.
Будимо мудри као честити владар, владика и песник и не дирајмо оно што је он замислио. Поштујмо последњу вољу његову. Уместо ловћена рушимо планину неписмености и астигматизма да бисмо злато којим располажемо употребили за најдрагоценије циљеве.
Што се тиче дела великог Мештровића које није његово велико дело, оно би само добило као споменик Његошу било у Његушима било на Цетињу.
Београд, 4. јуна 1969.
С поштовањем,
Пеђа Милосављевић
