Цар Душан је био српски средњовековни краљ (1331—1345) и први српски цар (1346—1355). Син је краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V Нејаког, последњег владара из династије Немањића. Душан је био међу најмоћнијим владарима ондашње Европе и најмоћнији владар српског средњег века
Истовремено је проглашена Српска патријаршија сa првим српским патријархом Јоаникијем. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе. По територији је била већа него икад: сем земаља раније српске краљевине, обухватила је Мачву, Захумље, Албанију, Епир, Тесалију, Етолију и сву Македонију изузев Солуна. Држава је почивала на начелу законитости: према Душановом законику закон је јачи и од супротне воље владара. Прерана смрт спријечила га је да створи државу која би замијенила Ромејско /Византијско/ царство, ослабљено турском најездом, чију је опасност најбоље осјетио и покушао да са земљама Запада организује заједничку одбрану, али је то онемогућено, највише због суревњивости угарских краљева.
Већ као дечак научиће да се у један правац морају усмјерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон, царска круна и магија коју је она носила више од хиљаду година. Биће то циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота. Први српски цар, Душан Силни, сматран је за “најбољег војника свога времена“. Био је рођени побједник, изузетна личност српске, али и европске историје. “Цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом, висок, прекрасног изгледа и тјелесно врло лијепо грађен”, Душан је био гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе. Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знао и да смирено остварује своје намјере. Умио је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живио, и које није красила сентименталност.
Образован, волио је луксуз, о чему свједоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Држао је бројну војску и ону најамничку, најбољу која се тада могла набавити у Европи. Душанов дјед, славни краљ Милутин, ослијепио је његовог оца Стефана Дечанског и послао их у прогонству у Цариград, што је озбиљно утицало на његов живот…
Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно мјесто рођења је Цариград, “зеница хришћанске вјере”, који је у сјећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне љепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сјенку на дјечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце.
У овом граду Душан ће први пут, као дијете, спознати себе, али и свој циљ, смисао живота – освајање Цариграда, тог “огњишта васељене”. Већ као дјечак научиће да се у један правац снагом воље морају усмјерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон и царска круна, циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота.
Први српски цар ступа на историјску позорницу 28. јуна 1330. године у бици на Велбужду када његов отац Стефан Дечански побјеђује бугарског владара Михаила Шишмана. Битка код Велбужда била је прекретница, не само за Србију већ и за остале балканске земље, посебно Бугарску. Та побједа над Бугарима ударила је темељ српској превласти на Балкану. Било је то доба блиставе најаве великог српског владара потоњег цара Душана. “А овај млади краљ се веома прослави у том рату“. Побједом код Велбужда српска властела није била задовољна аранжманом који је Стефан Дечански утаначио са Бугарима. То је био озбиљан проблем за Стефана Дечанског јер се значајан дио српске властеле окренуо његовом сину Душану, хероју са Велбужда. Незадовољне српске велможе су у њега полагале наду да ће ојачалу Србију повести у нова освајања. Што се и десило. У недјељу 8. септембра 1331. године Душан је крунисан за краља. Душан је имао тек 23 године, “висок и лијепог тела, изнад многих људских синова, и страшан својим непријатељима”, ступио је снажно и одважно на европску историјску позорницу.
На Васкрс 1332. године Душан се оженио Јеленом, сестром новог бугарског владара. Био је далеко испред времена и у односу према жени, царици Јелени, коју је истински уважавао и чије је мишљење цијенио, не либећи се да то често и јавно истакне. Ниједна српска владарка из династије Немањића није имала толики утицај на двору, нити је, пак, толико истицана уз мужа као што је то био случај са царицом Јеленом. Такав статус нису достигле ни Немањина Ана, као ни потоње српске краљице. У повељама које је издавао разним манастирима, Душан и као краљ и као цар наводи да се са Јеленом договара око даривања манастира. У тим повељама Јелена се помиње као “благочастива и христољубива и превисока краљица”… Значај, мудрост и утицај Јелене најбоље се видио приликом сусрета са Јованом Кантакузином, тада византијским пребјегом – када се одлучивало шта треба чинити у датој ситуацији. У својим мемоарима Кантакузин говори о Јелени као изузетној владарки која је узимала равноправно учешће у најсудбоноснијм тренуцима по државу, процјењујући бриљантно политичке односне и снаге, предлажући рјешења која су прихватили и краљ Душан, као и његова веома утицајна властела на челу са велможом Јованом Оливером. Први пут у српској историји једна жена равноправно са мушкарцима улази у отворену дискусију о политичким питањима.
Све је било спремно да се краљ Душан крунише за цара што се и десило на Васкрс 1346. године у Скопљу “благословом руком преосвештеног патријарха Јоаникија и преосвештеног патријарха бугарског Симеона, а и молитвама и благословом свечаног сабора Свете Горе и свих игумана и стараца сабора светогорскога”. Крунисање Душаново био је најважнији догађај у српској средњевјековној историји. Србија је тако издигнута на ниво Бугарске и Византије, два јој сусједна царства. Душан је постао у ”Христа Бога благовјерни цар”, а његова жена Јелена “благовјерна и христољубива царица царства и августа”. Њихов син Урош добија титулу краља.
У доба експанзије и ширења царства он у Скопљу на празник Вазнесења Господњег, 21. маја 1349. године, доноси свој Законик, први и главни дио кодекса који данас препознајемо под именом Душанов законик. Пет година касније на сабору у Серу овај Законик, који је имао 135 чланова, је допуњен са још 66 чланова.
Душан није био владар који је себе доживљавао као “закон који дише”. Његов Законик је једно од најзнаменитијих дјела, не само српског законодавства, већ и читаве српске културе. Сматра се и својеврсним уставом средњевјековне Србије. Посебно је чувен члан у коме се каже да не треба судити у страху од царства: “Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара” У позној византијској традицији церемонијал царског крунисања завршавао се бирањем камена од кога ће се изградити царев гроб, што је симболично требало да подсјети новокрунисаног владара да су власт и земаљски живот пролазни – да се цар не узохоли.
Као и његови славни претходници и Душан је одлучио да подигне своју задужбину. Диже манастир Светих Арханђела који је себи намијенио за гробницу.
Манастир Светих Арханђела недалеко од Призрена грађен је у периоду од 1343. до 1352. године. Душан је намјеравао да његова богомоља превазиђе све задужбине претходника. Један љетописац из петнаестог вијека записао је да “не вјерује да Душановој задужбини има равне под Сунцем”.
Ипак, Душан није успио да оствари свој сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намјерама, спријечила га је прерана смрт. Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна гдје тачно. Његова смрт је донијела “велику жалост и плач српској земљи и његово тијело би пренесено…с великим погребним сјајем у манастир Св. Арханђела код Призрена, који је сам сазидао”. Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вјечност може да им заповиједа, а историја суди. Њему је уздизање на царство било мост за бесмртност, за освајање Цариграда. Међутим, Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свијести као светионик и недостижан идеал.
Извор: Радио Светигора
