Као да више нема Цетиња

Ја имам јед­ну пред­ста­ву де­ти­њу, да сам жи­вео не­кад на Це­ти­њу.

Пам­тим сва­ко ли­це што сам та­мо срео и гроб ко­ме сам се у ве­дри дан пео.

И сва­ко ју­тро чим бих про­гле­дао Пр­во бих то­ме гро­бу по­гле­дао.

Али као да ви­ше не­ма ни Це­ти­ња, Ни­ти има ме­не, ни мо­јих све­ти­ња.

Па ви­ше не­мам ку­да ни кре­ну­ти, Ни­ти имам к че­му гла­ву окре­ну­ти.

Као да су сре­ће и не­сре­ће мо­је Ве­за­не за ме­ста ко­ја не по­сто­је.

И као да се сав мој жи­вот збио У гра­ду у ко­ме ни­кад ни­сам био.

Матија Бећковић