Zlo je, kao i rat, tema koja nema odgovor u teologiji. Kako opravdati zle postupke koje bi svaka etička škola osudila kao neprihvatljive, sa najvećim mogućim društvenim restrikcijama? Kako tumačiti izvesne biblijske događaje, kao što je spremnost oca da prinese sina jedinca na žrtvu, ili događaj ubistva dece pre rođenja Isusa Hrista, osim, da je nekada potrebno u ime anticipiranog i većeg zla, biti prinuđen i spreman na manje zlo? I da li se ta spremnost računa? Da li biti apsolutni pacifista i pustiti da, recimo, nacisti u logoru ubijaju, ili biti spreman zaustaviti to što za sobom povlači mnogo smrti? Hristos je svojim rođenjem i vaskrsenjem relativizovao apsolutnost smrti i zla, kako god to čudno izgledalo, pa je u tom smislu, anticipacija većeg zla dovoljan argument da načiniš manje zlo. Svaka Biblijska slika stradanja, nije u saglasju sa slikom i predstavom o životu koju servira postmoderna svakodnevnica, ona je u svojoj tajanstvenosti paradoks po sebi. Postoji li manje zlo i koliko je jedan postupak moralan i ispravan samo zato što sam sebi pronalazi opravdanje?
Priču o žrtvovanju Avramovom, odnosno prinošenja na žrtvu svog jedinog sina Isaka, uzećemo kao primer teme manjeg zla. Bog se obratio Avramu zahtevajući od njega da teško dobijenog sina žrtvuje, ne dajući za takav jedan postupak ni racionalno objašnjenje, ni bilo kakav razlog. Ukoliko je neko spreman na takvo ultimativno delo, na koje je Avram bio spreman, onda je taj neko i dovoljno veliki da preuzme odgovornost i za zla koja su ispred njega, da stavi u zaštitu one druge na svom istorijskom putovanju, jer mora i ima, jedinu ultimativnost i apsolutnost u Bogu. Samo u tom smislu, sve drugo ispod Boga se relativizuje, što mu i omogućava da bude čovek. Ako bi pacifizam stavili na mesto „boga“, onda idealizujemo tu vrstu ideologije. Postajemo oni koji su spremni u ime tog „boga“ da trpimo svaku nepravdu, jer suštinski relativizujemo ljudski život na isti način na koji to i svi drugi čine.
Kada govorimo o Biblijskoj priči, koja je hiperbolisana, Avram nosi svoj krst i ćuti, nikome ne govori da mora da ubije samog sebe, da ubije sve ono što on jeste. Kako uopšte da racionalizuje taj apsurd i da ga izgovori drugom? U toj tišini mi prolazimo svu golgotu koju nam Avram ćuti, onoliko koliko smo kao čitaoci u stanju da se suočimo sa tom slikom. Na mesto reči dolazi tišina, na mestu razuma počinje vera. Avram ćuti svoje tamne uglove svesti, a pisac pred nas postavlja večitu zagonetku takvog jednog postupka, koju je teško otkriti i odgonetnuti. On nije zločinac, a spreman je na zločinačko delo. U tom „strahu i drhtanju“ to ćutanje postaje teško i zastrašujuće, jer ono nije svestan čin, već posledica razumevanja nemogućnosti da ga drugi razume. Taj postupak je jezikom neiskaziv, neobjašnjiv. Istrajavanjem u veri Avram se može učiniti fanatikom, ali on se nalazi sam ispred sebe i zapovesti Božije koju ne može da preispituje, jer veruje u obećanje koje mu je dao Bog, u ličnoj veri da Bog zna čemu takva žrtva. On svoje breme nosi u apsolutnoj usamljenosti, nema s kim da ga podeli, ne može da moli Onoga koji je od njega tražio tako što. Preuzimajući odgovornost da bude sam kroz tajnovitost u svojoj najdubljoj subjektivnosti, on stoji nasuprot javnom životu i pravilima. Kjerkegor tvrdi da je veru bolje ćutati. Kroz ćutanje pokušava da prikaže istinu koja se ne može izreći. I ne samo to, Kjerkegor pokušava da prikaže odnos individualnog i spoljašnjeg, vere i apsoluta. A o veri je teško govoriti, mnoge tišine su neizrecive, kao što su neizrecive i same reči, jer ih treba preživeti.
Kao što sam naglašava, ne postoji ljudska imaginacija koja bi mogla da razume svu dubinu Avramovog iskušenja kada je trebao da žrtvuje svoju nadu i utehu, za koju se toliko dugo i usrdno molio. Avram se nosi sa nerazrešivim paradoksom – njegova ljubav prema sinu je ono što ga sprečava da ga žrtvuje, on zastajkuje, čeka, na Isakova pitanja tek šturo odgovara, sve podnosi bez žalbi i prigovora, ali se u isto vreme Avram ne sme suprotstavljati Bogu, iako će gubitak sina biti bolan. Međutim, Avramov slučaj nije univerzalno pravilo, već je jedinstven primer. Taj postupak ne iziskuje opravdanje. U suprotnom se bilo ko od nas za velika zverstva može pozivati na Avrama i njegov test. To je ono što se u svetu zakona ne dozvoljava i smatra se izuzetno pogrešnim. Čak i Kjerkegor misli da Avram nije heroj i da bi Avram više voleo da jednim herojskim činom poštedi sina i ponudi svoj život umesto života svog sina. Onda bi to delo bilo racionalno prihvatljivo.
Avram i Sara dugo nisu imali dece i postavili su celokupan svoj identitet u tu „nemogućnost“ da imaju dete. Na kraju, njihova nemogućnost u koju su ugradili svoj identitet, postavlja se kao predmet žrtve – dakle on mora da žrtvuje sve što je želeo, svaku mogućnost i nemogućnost u kojoj je njegov identitet izgrađen i on pristaje na to. I ne samo njegov, nego i njegove žene. Iako je sama priča mnogo dublja, ona predstavlja prekid ljudskog žrtvovanja, jer su svi narodi u okruženju i dalje prinosili ljudske žrtve, što je bio normalan način postojanja tadašnjeg sveta. Stari zavet prekida tu praksu upravo kroz događaj Avrama i Isaka, što predstavlja evoluciju ljudskog roda. Sledeća je u Hristu jer za Njega niko ne sme ubiti, nego su darovi hleb i vino nova žrtva. Žrtva dobija sasvim drugačiji identitet. Ona postaje ono što daješ iz sebe za druge, a ne ono što oduzimaš od sebe. Avram ima veru. Bez vere žrtvujemo, uzimamo, sa verom dajemo, to ga u mojim očima ekskulpira od onoga što je kanio učiniti.
Ako kroz hipotetički narativ stavimo pojedinca koji treba da se odluči između dva zla za ono manje, on mora izabrati po kojim načelima će nešto učiniti, što već ukida njegovu slobodu. Lažna vera je kada pomislimo da činimo ispravnu stvar spašavanja sveta i čoveka, kada se igramo Boga. Danas, stavljati jednog pojedinca kao nosioca narativa o borbi za ispravnost vere, spasioca vrednosti, možda jeste priča o izboru manjeg zla, ali samo prividno, jer vera podrazumeva žrtvovanje sebe, ne drugog. Zato kada neko kaže da su potrebne žrtve da bi se dostiglo dobro, ne govori istinu. Razmrsiti klupko etike, spoljašnjost i unutrašnjost bića, opštosti i pojedinačnosti, nije lako.
Praksa ljudskog žrtvovanja je ono što smo uzeli za primer civilizovanosti – oni koji prinose ljudske žrtve nisu civilizovani, oni koji na mesto tih žrtava stavljaju zakone, ljudska prava i mir, jesu. Eshil i Sofokle nikad nisu bili aktuelniji nego danas. Vreme prelaska iz predcivilizacijskog perioda u civilizacijski je vreme kada Oresta proganjaju Furije, kome uz Apolonovu pomoć, po prvi put u istoriji, njegovom grehu, sudi građanski sud, kroz čije suđenje njegov greh prestaje da biva nasledan. Neki novi poredak nam nudi svet u kojem ljudske žrtve postaju normalna pojava. Priča o Avramu je priča o ljudskoj veri pojedinca koji poverenjem u Boga i Njegovim obećanjem stavlja u prvi plan apsolut.
Motiv žrtve je nešto što nas prati čitavog života i predstavlja jednu od osnovnih tegoba ljudske egzistencije. Smisao ulaganja sebe u budućnost i za drugog je ono što osmišljava naše postojanje. Žrtvovanje drugog zarad opšteg dobra je samo zabarušenost iluzije raznoraznih ubeđenja koji nam pružaju privid da je sve u redu, ili da će se na kraju, makar u onom drugom životu, sve nekako srediti i naš život dobiti potvrdu da je imao smisla, smisao koji nismo u stanju da prepoznamo za života.
Jelena Petrović
Izvor: Mitropolija
