Покајање није само лични подвиг. Оно јесте призив на промену и преображај сваког појединца, али истовремено и призив на промену и стално преображавање целокупног људског живота и људске заједнице уопште. А то значи: покајање је у исто време и саборни подвиг, тј. позив на промену ума и делања упућен свакој мањој или већој људској заједници.
Овако је писао митрополит Амфилохије (Ристо) Радовић (1938-2020), који је иза себе оставио моћно дело од 36 томова. Из тог обиља Микоња Кнежевић је одабрао текстове за књигу “Пламен божествени у ништавом храму”, која је објављена – у чувеном “Плавом колу” – и у четвртак представљена у СКЗ. Управник Задруге Душко Бабић нагласио је да је ово само мали део дуга који ова кућа осећа према великом духовнику. У књизи су текстови о суочавању божанске и људске егзистенције, литургији и подвижништву, филозофији и теологији, о неким темама у делима Достојевског, Његоша, Доситеја, о Светом Сави и Светом Петру Цетињском, о косовском завету и његовим носиоцима, о владици Николају и оцу Јустину. Микоња је подсетио да је Амфилохије био изузетан интелектуалац који је говорио шест језика, служио се старословенским и старогрчким, са кога је и преводио. Његова докторска дисертација из 1973, на грчком језику, проглашена је једном од десет најбољих теолошких књига објављених у Грчкој у протеклих сто година.
– Када се далеке 1953. један “бистри дечак из Доње Мораче” са својим оцем запутио у Београд, где је требало да се да на богословске школе, ниједан од њих вероватно није могао ни слутити да су то били први кораци можда најмаркантније личности Српске православне цркве у једном од потоњих смутних доба њеног осмовековног постојања – истиче Кнежевић, у предговору симболично насловљеном “Од келије до агоре”. – Животни пут Риста Радовића од тог тренутка постао је маркиран двама векторима: достојанством, које је својим талентом, прегалаштвом и младићком енергијом уживао на скоро свакој тачки земаљског шара, али и потмулим прогонством, које је својом “узнемирујућом другачијошћу”, уживао у земљи у којој је рођен.
Изабрани текстови настали су највећим делом у раном периоду Амфилохијевог стваралаштва и представљају рефлекс његове изворне бриге за другог човека и за полис којем припада.
– Протоком времена, даровити интелектуалац и теолог све више је уступао место архипастиру и духовном водичу који је личним примером посведочио саборну истину: наиме, да “човеку остаје да бира између саможртвене христоподобне љубави којој се дарује и открива лице Другога као вечна радост и утеха, и између жртвовања себе и другога похоти и стварима, што значи – идолима, кроз које други постаје извор мучења и паклено време вечног кошмара”.
На глобалном плану Амфилохије је критиковао нарастајући индивидуализам неолибералног хедонистичког погледа на свет, позивајући на “моралну револуцију”, а на локалном плану се залагао за оживљавање потенцијала и особености српске религијске мисли, додао је приређивач.
АУТОРИТЕТ И ОБРАЗОВАЊЕ
СНАГОМ ауторитета и широким образовањем митрополит Амфилохије је имао снажан утицај на црквена, друштвена и политичка дешавања у турбулентном периоду с краја протеклог и почетка овог столећа. Формиран у најбољим традицијама европске културе, био је прецизни дијагностичар и беспоштедни критичар западног тоталитаризма различитих провенијенција, свагда позивајући на преображај модерног човека, забележио је Кнежевић.
Извор: Новости
