Krst Hristov predstavlja večno pitanje koje je upućeno samoj dubini čovekovoga bića: zašto dobro uvek izaziva ne samo protivljenja, već i mržnju? Zašto je dobro uvek bilo razapinjano u ovom svetu? Mi obično izbegavamo da damo odgovor na ovo pitanje prebacujući u sebi krivicu uvek na nekog drugog.
Od davnih vremena u subotu treće nedelje Velikoga posta, na sredinu crkve se iznosi krst, a četvrta nedelja Velikoga posta koja sledi posle toga naziva se Krstopoklonom nedeljom. Znamo da je Veliki post priprema za Strasnu sedmicu, za dane u koje se Crkva seća stradanja, raspeća i krsne smrti Isusa Hrista. Zato se i poklanjamo Krstu časnome.
Iznošenje krsta na Krstopoklonu nedelju ima za cilj da nas opomene na krajnji cilj našeg intenzivnog i produbljenog hrišćanskog života kojim živimo u te velikoposne dane. U vezi sa tim umesno je da se još jednom prisetimo mesta koje Krst – kao glavni i uzvišeni simbol hrišćanstva – zauzima u hrišćanskoj veri. Taj simbol ima dva – međusobno usko povezana – značenja. Sa jedne strane, to je Krst Hristov kao onaj odlučujući događaj kojim se završava zemaljski život i služenje Gospoda Isusa Hrista. To je priča o čudnoj i strašnoj ljudskoj mržnji prema Onome koji je sve Svoje učenje usredsredio na zapovest o ljubavi, koji je svu Svoju propoved usredsredio na poziv na samoodricanje i samožrtvovanje u ime te ljubavi. Pilat, rimski upravitelj Judeje kome su priveli uhapšenog, prebijenog i popljuvanog Hrista govori: “Ovaj čovek nikakva zla nije učinio”. Međutim, to je izazvalo samo još bučnije urlanje rulje: “Raspni Ga, raspni Ga!”.
Tako Krst Hristov predstavlja večno pitanje koje je upućeno samoj dubini čovekovoga bića: zašto dobro uvek izaziva ne samo protivljenja, već i mržnju? Zašto je dobro uvek bilo razapinjano u ovom svetu? Mi obično izbegavamo da damo odgovor na ovo pitanje prebacujući u sebi krivicu uvek na nekog drugog.
Svi mislimo: da sam ja bio tamo te strašne noći sigurno ne bih postupao kao što su postupali svi koji su bili prisutni. Ali, avaj, negde u dubini naše savesti, mi vrlo dobro znamo da to nije tako. Mi vrlo dobro znamo da su Hrista mrzeli, mučili i razapeli obični ljudi, ljudi “poput svih ostalih”, a ne neki posebno zli ljudi ili neljudi. Pilat je, čak, pokušao da zaštiti Hrista, da odgovori gomilu. Pilat je, zatim, predložio gomili da zbog praznika pusti Hrista na slobodu. Pilat je, konačno, pred gomilom rulje oprao ruke pokazavši time da se ne slaže sa ubistvom Hristovim. Jevanđelje nam u nekoliko poteza daje portret tog bednog Pontija Pilata, prestrašenog čoveka činovničke savesti, koji iz straha odbija da postupi po glasu svoje savesti.
Ali, zar se to isto ne događa i u našem životu, u životu koji nas okružuje? Zar to nije najuobičajenija i najtipičnija od svih životnih situacija? Zar isti taj Pilat nije prisutan i u nama samima sve vreme našega života? Zar i mi ne padamo u iskušenje da “peremo ruke” u onim životnim trenucima u kojima bi trebalo da kažemo odlučno i nepovratno i neistini i nepravdi, zlu i mržnji?
Pored Pilata, tu su i rimski vojnici. No, i oni su mogli da kažu u svoju odbranu: “Mi smo samo ispunjavali naređenje vlasti. Nama je bilo naređeno da ‘neutrališemo’ nekog skitnicu koji je podsticao narod na pobunu i rušenje poretka. Šta, uostalom, o tome ima da se priča?”.
Pored Pilata i rimskih vojnika, tu je bila i gomila, to jest isti oni ljudi koji su samo šest dana pre toga oduševljeno dočekali Hrista na ulasku u Jerusalim i klicali Mu: “Osana, osana!” Isti ti ljudi su sada urlali: “Raspni Ga, raspni Ga!”. Ali, zar nisu toj gomili ondašnje vođe, učitelji i autoriteti ”objasnili” da je taj Čovek – prestupnik koji je narušio Zakon i obličje i koji, stoga, po Zakonu – uvek po zakonu, uvek po odgovarajućem paragrafu! – mora da umre… Tako je svaki od učesnika u izvršenju tog strašnog zlodela bio, sa svoje tačke gledišta, “u pravu”, te je imao opravdanje za svoje postupke. A svi zajedno ubiše Čoveka koji ”nikakvog zla nije učinio”.
Zato je prvi smisao Krsta – smisao njegovog suda nad zlom ili, tačnije govoreći, nad lažnim dobrom u čijem se ruhu zlo neprestano pojavljuje u ovom svetu, nad lažnim dobrom koje zlu obezbeđuje njegovu strašnu pobedu na ovoj zemlji.
Otuda proizlazi i drugi smisao Krsta. Za Krstom, Hristovim dolazi naš krst, moj krst o kome je govorio Hristos: “Ko hoće da ide za mnom… neka uzme krst svoj… (Mk. 9,34)”. To znači da pred istim onim izborom pred kojim su one noći stajali svi – i Pilat, i rimski vojnici, i jevrejski vođi, i gomila, i svaki čovek u toj gomili – stoji svako od nas uvek i svaki dan svoga života. Spolja gledano to može da nam izgleda kao nešto nevažno i drugostepeno. Međutim, za savest nema prvostepenog i drugostepenog. Ima samo istine i neistine, dobra i zla.
Ali, svaki dan uzimati i nositi svoj krst ne znači samo trpeti teškoće i breme životno. To pre svega znači neprestano živeti u saglasju sa svojom savešću, živeti u svetlosti suda savesti. Evo, i dan danas pred licem čitavog sveta bezbožnici hapse ljude koji “nikakvoga zla nisu učinili”, muče ih, i biju, bacaju u tamnicu ili konc-logore. I sve to “po zakonu”, sve po poslušnosti i disciplini, sve “u ime poretka” i “za dobro svih”. I koliko je i dan-danas “Pilata” koji peru ruke, koliko je samo i dan-danas vojnika koji se trude da ispune svoju vojničku disciplinu i koliko i dan-danas ima ljudi koji poslušno i ropski urliču, ili u najboljem slučaju ćutke posmatraju taj trijumf zla u svetu.
Na Krstopoklonu nedelju iznosi se krst na sredinu crkve: poklonimo se krstu, celivajmo ga i setimo se smisla Krsta Hristovog.
Šta nam govori, na šta nas poziva Krst Hristov? Da se setimo Krsta kao izbora. Izbora od koga zavisi sve u svetu i bez koga je sve u svetu – trijumf zla i tmine. “Na sud sam došao u svet ovaj” – govori Hristos.
Na tom sudu – sudu raspete Ljubavi – Istine i Dobra, stoji svako od nas.
Protojerej Aleksandar Šmeman
Foto: RPC
