Neka počivaju Njegoševe kosti u kapeli na Lovćenu onako kao što je to on sam želeo i tražio, a neka Meštrovićev spomenik u sred Cetinja, u samom srcu grada, čuva Njegošev besmrtni lik ,,za daleko neko pokoljenje“.
Crnogorcima se ove godine sreća nasmijala, jer su dobili Njegošev spomenik od velikog jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića. Sad se nameće pitanje kud s tim dragocenim spomenikom. Njegoš je s malim prekidima živeo preko 25 g. (vladao punu 21. g.) pisao i umro na Cetinju. Zato je besumnje potrebno da Meštrovićev spomenik ostane na Cetinju. Trebalo bi ga postaviti na najistaknutije mesto grada, na domak celog sveta, jer on nije samo lep muzejski predmet i veoma značajno umetničko ostvarenje za galeriju, nego istovremeno i živa inkarnacija crnogorskoga slobodatstva i rodoljublja.
Kao što je bogato obdareni hrvatski pesnik Ivan Mažuranić u svome besmrtnom spevu ,,Smrt Smailage Čengijiča“ ovekovečio crnogorsku borbu protiv turskih zulumćara, porobljivača i tlačitelja tako je veliki hrvatski umetik Ivan Meštrović podigao trajan spomenik najvećem Crnogorcu Petru II Petroviću Njegošu, koji je preneo slavu crnogorskom imenu širom sveta i srvorio ,,Gorski Vijenac“ i ,,Luču mikrokozma“. Mi ćemo se i te kako ogrešiti o Njegoševu poslednju volju ako srušimo kapelu na Lovćenu. Njegoš je bio duboko kontemplativna ličnost, i zato je još za života 1845. g. podigao ,,crkvu svetog Petra“ u kojoj je želeo da večno počiva. Neka počivaju Njegoševe kosti u kapeli na Lovćenu onako kao što je to on sam želeo i tražio, a neka Meštrovićev spomenik u sred Cetinja, u samom srcu grada, čuva Njegošev besmrtni lik ,,za daleko neko pokoljenje“.
Dr Jefto Milović
Izvor: Sport i svet, 19. XI 1963.
