
Простран је овај случај објаснио кроз једноставан пример: „Прашка шунка, коју једна друга фабрика производи у Србији, до скоро је коштала 1.400 динара по килограму, док исти производ познати гигант Матијевић продаје за 500. Оволика разлика у цени резултат је тога што се за јефтинији производ користи замрзнуто месо које се увози из иностранства“, објашњава професор Простран.
Нова је поводом ових навода затражила и коментар Месне индустрије „Матијевић, али до објављивања овог текста нисмо добили одговор.Раније су највећи део производа који се увозе у Србију чинили управо они који се у Србији не производе – попут кафе, зачина и јужног воћа. Ипак, ситуација се мења. Србија је некада била позната по сточарству, а сада масовно увозимо месо. „Сада се увози, рецимо, свињско месо, али и други производи који нам не требају, преко великих трговачких ланаца, а управо то је карактеристика либералног тржишта, који резултира потписивањем великог броја споразума“, објашњава Простран.
На питање – због чега се у Србију увози 50.000 тона свињског меса, Простран одговара да фармери у Европској унији имају 10 пута веће субвенције од наших фармера, те су за толико пута конкурентнији. Он, ипак, додаје и да су споразуми о слободној трговини ти који формирају тржиште и дозвољавају увоз, чиме мењају потрошачке навике. Ипак, он је нагласио да у „увозно-извозном рату“ треба подржати домаће произвођаче. Када је у питање разумевање увоза и извоза у Србији, пре свега је потребно знати да смо деветесетих и двехиљадтитих година имали потпуно другачији режим и разнолика ограничења – у количини контигената и њиховој цени. Са либерализацијом тржишта, са уласком у неолиберални капитализам, са потписивањем великог броја споразума о слободној трговини, дошла је и промена по питању увоза.
Увоз, између осталог, утиче и на стицање нових навика, а према речима нашег саговорника, најбољи показатељ тога је јужно воће, које је у рафовима српских продавница све чешће у понуди. Захваљујући увозу смо, за производе за које нисмо знали ни да постоје, уврстили у наше јеловнике. Простран истиче да је важно знати да одређени део увежених производа чине најскупља вина и жестока алкохолна пића, којима се снабдевају луксузни хотели, који у својој понуди морају да имају комплетну понуду светских, скупих пића. Посебну трговинску политику воде и ланци маркета, те уколико погледате понуду у супермаркетима, на рафовима ћете видети производе из Немаче, Пољске или Бугарске.
Ипак, Простран наглашава да ово никако не значи да треба да уништимо домаћу призводњу, већ супротно – да се боримо за домаћи квалитет и да кроз куповину домаћих производа подржимо наше пољопривредне произвођаче, који су ситнији и немоћнији. Како је закључио, Србија се отварањем и потписивањем споразума о слободној трговини са многим државама, посебно са Европском унијом, изложила слободном тржишу, те се увози и оно што је потребно, као и оно што није. „Али, у кризним временима се враћамо само на оно што је најбитније за исхрану човека – а те производе не увозимо“, објаснио је Простран.
Брашно – кључна намирница О томе колико је питање извоза и увоза важно, поготово у кризним временима показује и одлука да Србија забрани извоза брашна, пшенице и кукуруза и уља. Како Простран објашњава, Србија је, још у периоду Југославије, увозила мање количине брашна, и то брашна од тврде пшенице, које се касније користи за производњу квалитетних тестенина. „Треба имати у виду да ми у нашем сортименту пшеница немамо такавих тип тврдих, чија је карактеристика врло мали принос по хектару, али и квалитетно зрно. Овакво брашно највише се увози из Италије, највећег светског произвођача тестенина“, каже Простран. Иако, према његовим речима, Србија има и вишак пшенице, увек смо, деценијама уназад, увозили овакав тип брашна. Тренутно у Србији нема увоза пшеница, изузев поменуте, мале количине брашна од тврде пшенице.
Дуња Марић
Извор: Нова Рс
