Не може се порећи да се једним важним делом судбина Балкана решава у Украјини и да је то ново, неочекивано оптерећење за наш регион, а посебно за Србију
У турбулентним временима веома је тешко, испоставља се нарочито у Србији, пронаћи особу која ће трезвено, рационално, хладне главе, али и на основу сопственог дугогодишњег искуства, да анализира тренутно стање и, колико је то могуће, дати неку објективну прогнозу будућих дешавања. Дугогодишњи спољнополитички новинар, публициста, у једно време и амбасадор, Драган Бисенић један је од њих.
У разговору за Експрес Бисенић врло прецизно и разложно анализира кризу која је ескалирала руским нападом на Украјину, али, што је још важније, покушава да понуди одговор како у целој ситуацији треба да се постави Србија, како би неминовне последице које ће да осети биле најмање.
На почетку разговора питамо Бисенића – да ли је ово заиста крај света какав смо до сада познавали, односно да ли се то могло и очекивати или је ипак у питању изненађење?
„Ма колико да је ово трагичан и несрећан исход неспоразума у односима два најближа народа и иако још не знамо куда води овај сукоб, колико ће да траје и који су му резултати, чини се да неке последице већ сада могу да се уоче. Он подвлачи црту испод читаве ере која је почела распадом совјетског блока и СССР-а, када је прилично стабилан биполарни светски поредак замењен оним што је касније названо либералним светским поретком. Његова суштина била је доминација Сједињених Америчких Држава“, објашњава Бисенић за Експрес и наставља: „Ово чему сада присуствујемо јесте друга, оружана верзија окончања Хладног рата, другим средствима и с другим последицама, која има само два исхода: да Русија успе или да Русија не успе у својим намерама. И један и други исход имаће колосалне последице, а за саму Русију сасвим егзистенцијалне, од опстанка власти па до руске државности. Ако смо пре тридесет година имали умиљату Русију која се прикрадала под скуте Западу, данас имамо Русију са опасним лицем; ако је тада била Русија која се широм отворила свету, данас је то Русија која се претвара у наоружану тврђаву.
Уколико Русија успе у ономе што је наумила, а то је да на војни начин стави Украјину под своју контролу, онда је она учинила историјски корак који до сада није виђен, а који у суштини значи потпуни прекид са Западом, а у првом реду са Европом, за наредне деценије. САД и Европа биће у стању перманентног економског рата с Русијом. Русија ће бити анархично присутна – понекад стварно, понекад измишљено – у сваком случају европске политичке нестабилности. Широм европског континента уследиће геополитичка борба и економски рат Русије и Запада од кога ни ми нећемо моћи да побегнемо и који ће имати огроман утицај на нас. Тога морамо да будемо свесни и да нађемо модалитет како да у тим условима живимо и преживимо.
То ће бити највећа промена тока европске историје с којом ће да се суочи ова генерација човечанства. Уколико не успе, Русија ће се сурвати у провалију историјске безначајности с малим изгледима да се више икада врати на позорницу у улози светске величине. То ће бити тежи пад него после рата с Авганистаном, после којег и због којег је дошло до распада Совјетског Савеза. Неуспех у овом рату свео би будући значај Русије на раван Лихтенштајна.“
Ако Русија успе, куда је то води?
– Неоспорно је да ће после рата у Украјини, ако се он заврши према плановима Москве, бити онемогућени готово сви односи Русије и Запада, осим трговине гасом и још неких подручја. Санкције које су уведене неће бити ни лако ни брзо скинуте. Ми то бар знамо. Русија може да се одлучи да то ни не покушава.
Тако радикални прекид у односима са Западом није имао чак ни Стаљин. Стаљин није имао односе са Западом, али их је желео. Будућа Русија их неће имати, а неће их ни желети.
Ова позиција први пут је разрађена у идејама некадашњег руског премијера Јевгенија Примакова. У књизи пророчког имена Свет без Русије, коју је објавио 2009. године, он је предсказао да ће Русија, уколико због „натоцентризма“ не буде могла да се интегрише у светску економију и политику, бити приморана да тражи партнере у Кини и Индији, што ће довести до нове светске поделе и могуће нове конфронтације на глобалном нивоу. Примаковљево наслеђе, иначе, у Русији је најснажнија спољнополитичка доктрина. Чини се да је у Русији наишао тај моменат спознаје.
То најављују стратешки радови руских експерата блиско повезаних с Кремљом. У њима се констатује да је 2021. Русија започела нову фазу у својој спољној политици. Они ту фазу називају „конструктивном деструкцијом“ досадашњег модела односа са Западом. Крај 2021. године, са ултимативним захтевима Русије према Сједињеним Државама и НАТО-у да престану да изграђују војну инфраструктуру у близини руских граница и шире блок на исток, означио је почетак тог „конструктивног разарања“.
Из тог процеса треба да настане „тврђава Русија“. „У овом распадајућем свету, боље би било да седимо дуже у неоизолационистичкој ’тврђави Русије’, радећи истрајно на њеном унутрашњем уређењу…“, поручују ови документи.
Према овом концепту, не треба се мешати нити покушавати да се утиче на унутрашње процесе Запада, чије су елите, у очају, и покренуле нови хладни рат против Русије. Неопходно је ограничити их, укључујући и војне инструменте, пружајући прилику да тај рат прерасте у тенденције моралног, политичког и економског пропадања западног система. То неминовно води ка јачању геополитичких, геоекономских и геоидеолошких – културних – позиција не-Запада, од којих је историја Русију учинила најважнијом компонентом. У крајњем исходу, то значи да се Русија окреће двема дестинацијама – свом Сибиру и Кини.
Како се ова промена тиче Кине?
– Дубоко је историјско утемељење ове политике. Полази се од тога да је анексија Сибира под царем Иваном Васиљевичем Грозним, а не анексија Украјине под „најмирнијим“ Алексејем Михајловичем, учинила Русију великом силом. „Време је да престанемо да понављамо лукаву и пољски генерисану тврдњу Збигњева Бжежинског да Русија без Украјине не може бити велика сила“, наводи се у овим документима. „Много ближа истини је супротна тврдња: Русија не може бити велика сила са украјинским јармом, који постаје потпуно неподношљив, створен од Лењина, проширен на Запад под Стаљином“.
Стога се као „природни и најперспективнији правац“ узима развој и јачање односа са Кином. То ће у великој мери повећати способности обе земље. Ако Запад и даље буде жестоко непријатељски расположен, Русија ће склопити први привремени одбрамбени савез с Кином ограничен на пет година. Ова Русија одступа од сваког историјског модела тако што се одлучује да „мора да помогне Пекингу на било који начин, како би спречила да буде чак и привремено поражен у рату који је против њега покренут, јер би тај пораз ослабио и Русију“.
Која би била најоптимистичнија, а која најпесимистичнија прогноза будућих дешавања? Наравно, из српског угла.
– Не може да се одрекне да се једним важним делом судбина Балкана решава у Украјини и да је то ново, неочекивано оптерећење за наш регион, а посебно за Србију. Оптимистичка прогноза је брзо окончање сукоба и успешно завршавање преговора Русије и Украјине. Свако продужено трајање сукоба није добро за нас, као, уосталом, ни за кога другог, али за нас носи посебне ризике конфликтног повезивања ова два региона. Украјина и Балкан имају веома битну заједничку форму културне геополитике јер кроз Балкан и Украјину пролазе „линије додира“ или „линије раздвајања“ цивилизација како се оне наводе у чувеној књизи Семјуела Хантингтона Сукоб цивилизација. То је концепт који је обновио своју снагу у претходној деценији. На Балкану то је „Теодосијева линија“ која има свој еквивалент у Украјини. Амерички државни секретар Џон Кери то је назвао „линијом ватре“. Е, та „линија ватре“ може веома лако да се запали.
Колико далеко би могао да иде сукоб између Русије и НАТО-а, јер ово јесте сукоб са НАТО-ом, али преко украјинских леђа?
– Он је само почео преко украјинских леђа, а прошириће се за коју недељу на целу Европу, а то значи на Западни Балкан, с посебним важењем за Србију. Запад ће учинити све како би ослабио Русију и спречио је да диктира услове исхода конфликта. Русија и НАТО су већ деценијама на супротним странама, али ово је први пут да се Русија силом супротставља директним НАТО плановима. За сада изгледа да је мала вероватноћа да ће НАТО и Русија да дођу у директан сукоб, али он не може да буде у потпуности искључен. Пре свега, до њега може да дође на мору. Други начин се наслућује преко позива украјинског председника добровољцима широм света да се боре. То је у суштини позив да се Блиски исток пресели у Европу, али и могућност да у тој форми НАТО пешадија стигне у Украјину и почне борбу с Русима.
Русија се суочава са санкцијама, економским, политичким, избацивањем из Савета Европе… Шта би значило комплетно одсуство Русије из светских организација попут, на пример, ОЕБС-а, без обзира на то да ли би били избачени или би се сами повукли из њих?
– Амерички председник Бајден најавио је да ће да од Русије направи „парију“ у међународним односима. Чини се да је руски председник Путин већ унапред одлучио да Русију дугорочно повуче из света, уколико то буде морао, па је спреман да плати сваку цену за то. Имаћемо перманентно стање ескалације између Русије и Европе. Дмитриј Медведев већ је најавио затварање руских амбасада и прекид дипломатских односа у државама које су биле посебно ревносне у увођењу санкција уз претећу поруку: „Гледаћемо се преко двогледа и нишана.“
Све ово, највероватније, утицаће на обим и квалитет наших односа с Русијом, од трговине до војне сарадње. Осим уколико, под одређеним условима, не буде толерисан аранжман наших „специјалних односа“ с Русијом. Поред много труда, за ово ће бити потребно и нешто среће.
Одлука и став Београда су, како се чини, били логични и једино могући у датој ситуацији. Да ли се то може променити и на који начин уколико дође до даље ескалације сукоба?
– Још је рано дати коначну оцену о томе, али може се очекивати јачање притисака према Србији уз постављање нових захтева који се тичу нашег односа према Русији. Треба бити опрезан и пратити даљи развој јер је веома вероватно да се појаве нови моменти. Наша позиција, мора се рећи, закомпликована је и отежана овим сукобом. САД и западне државе ће применити широку лепезу санкција против Русије и руских званичника. Лако је могућно да се та листа у неком тренутку пренесе и на оне који с њима одржавају односе или бар да им се запрети санкцијама. А у тој групи је и Србија. Бајденова администрација већ је одавно најавила широко коришћење санкција као спољнополитичког инструмента.
Београд је морао да се постави према начелима међународног права, политичке реалности и реципроцитета, водећи рачуна да ниједан од ових принципа не угрози борбу за поштовање међународног права у нашем случају и очување наше територијалне целовитости, већ да их оснажи. То значи да одбија употребу силе у међународним односима, да поштује суверенитет и територијални интегритет Украјине, али и да води рачуна да се не понаша незахвално према онима који се према њему понашају пријатељски и савезнички.
Марко Петровић
Извор: Експрес
