Трка за наоружањем и ратним технологијама, што је кренула од хладноратовске подјеле, ударила је у зид. Схватило се да нуклеарно оружје више не може бити „кец у рукаву“, не само зато што постаје доступно многима, већ из баналног разлога: нуклеарни рат нужно је рат самоуништења.
Међутим, такво сазнање није обесхрабрило непресушни апетит за ратовањем, већ само донијело један радикалан обрт у стратегији или перцепцији рата, на шта је указао и Валериј Герасимов у чланку „Вриједност науке је у предвиђању − Нови изазови захтијевају ново промишљање облика и метода извођења борбених операција” (2013). Наиме, садашњи начелник Генералштаба руске војске у том чланку закључује:
„У 21. веку постоји тенденција замагљивања разлика између стања рата и мира. Ратови се више не објављују, а кад започну, не иду према обрасцу какав се раније очекивао. Улога невојних средстава у постизању политичких и стратешких циљева је нарасла, па је у неким случајевима њихова ефикасност знатно надмашила силу оружја. Нагласак коришћених метода сукоба преусмјерава се на широку употребу политичких, економских, информативних, хуманитарних и других невојних мјера, које се спроводе уз коришћење протестног потенцијала становништва.“
Croquis
