Када се говори о стратешком балансу великих држава, увијек се у односима као битан фактор јавља вријеме, минутажа подлијета ракета с нуклеарним бојевим главама.
За вријеме Карипске кризе хаос је настао када су инсталиране руске ракете на Куби које су имале врло кратак долет до стратешки важних америчких позиција.
То је био моменат историје када је свијет био на граници глобалног нуклеарног рата.
Дакле, САД то нису хтјеле дозволити по цијену да планета буде уништена.
Између варијанти да крене општи нуклеарни сукоб или да им руске ракете годинама „висе над главом“ , Вашингтон је без размишљања изабрао прву варијанту.
Сигурна апокалипса се завршила договором, повлачењем руских ракета са Кубе и америчких из Турске.
Тек тада су Амери напокон схватили колики је за СССР био проблем- истоветне ракете у Турској.
Самим тим, поставља се питање, да ли је била потребна садашња војна криза гдје је Москва у дилеми да отпочне инвазију одмах или да чека и посматра како Украјина улази у НАТО изабрала исто што и САД 1962. године, а то је: боље сукоб сад него да пријетња виси над главом.
Можда је боље рјешење било да је Москва покушала инсталирати хиперзвучне ракете с нуклеарним пуњењем на Куби, што САД опет не би дозволиле по цијену моменталног општег нуклеарног рата, али би то био бржи пут к разумијевању и помогао да се ствари ријеше повољнијим начином, без ситуације одигравања крупног и ужасног сукоба у Украјини који носи огромне жртве.
Интересантан је податак да је Јегор Гајдар, најлибералнији и најпрозападнији премијер Русије 1992. године истом Западу говорио о значају за Русију времена долијетања ракета и упозоравао да све опције гдје се скраћује долет до Москве неће бити прихватљиве.
А Гајдар је био толико опчињен Западом да је због тога у Русији мишљењем огромне већине грађана третиран „слугом и издајником“. Чак ни он то није допуштао.
Сада је касно за накнадну памет, она још не долази до „главе“ и неће доћи док садашња ситуација не ескалира до те мјере, а то ће се закономјерно десити мањком разума и нарастањем тензија, гдје ће се сви одједном згрозити нечега што може већ реално бити, или се игром судбине и несрећних околности ипак деси.
Зато се увијек треба сјетити Карипске кризе, правила игре крупних нуклеарних сила гдје је неприхватљивост нечега толика да ће прије изабрати Апокалипсу неко мирно цупкати у ишчекивању.
Војин Грубач
Извор: Фејсбук
