Десетак дана пред почетак изненадних и трагичних догађаја у Украјини, ситуацију је за Фоксњуз коментарисала Тулси Габард, мајор армије САД и бивша конгресменка демократа са Хаваја.
Она је навела да кризу у Европи Бајден може ријешити једним потезом − давањем гаранције Русији да Украјина неће ступити у НАТО. И то није тешко урадити, навела је, када се зна да Украјина врло тешко, скоро никако не може ући у НАТО јер је лудост да се САД скоро сигурно сукобе са Русијом на украјинским границама. Како се то не дешава, јер јастребови обије партије у САД не желе да у Европи буде мир, Тулси је објаснила разлоге такве политике на следећи начин.
Жељом естаблишмента САД да Русију гурну у сукоб с Украјином да би скренули пажњу са кататрофално лоше унутрашње политике Бајдена, да би Русији увели драконске економске санкције и омогућили војном лобију улагање огромних свота новца у војноиндустријски комплекс САД.
Габард је устврдила да се таква политика Бајдена маскира флоскулама о заштити демократије иако се зна да је Зеленски шеф аутократнског режима који је погасио све опозиционе медије а своје политичке противнике прогањао и потрпао у затворе.
На концу приче, Тулси се забринуто запитала, да ли се такав облик „тоталитарне демократије“ као што је у Украјини можда планира и у САД!?
Кратки осврт бивше америчке конгресменка је све објаснио, последице знамо а оне су непотребно и потресно крвопролиће које је дошло судбински и које сада пратимо с ужасом на лицима.
Осим наведеног, ваљало би напоменути и следеће, они радикални елементи који су Мајданом свргли Порошенка сво вријеме су пријетили Зеленском свргавањем уколико одступи од радикалне антируске политике, што би се сигурно десило.
Може се закључити да би сваки украјински предсједник био у истом положају као Зеленски јер су ти „батаљони националиста“ били и остали под међународном заштитом као идеолошки и екстремистички „редари државе“.
Тврдња да се тек садашњом војном интервенцијом десио сукоб Руса и Украјинаца није тачна
Тај сукоб условно ниског интензитета али с елементима отвореног неонацизма се дешавао у самој Украјини још од Мајдана и нарастао у радикализму.
Забрана руског језика, гашење свих медија који нису били на таласу унутрашње и спољне антируске политике, прогањање свих опозиционих партија које су били за нормалне односе са Русијом и Русима и развлачење њихових лидера по тамницама − свједочи томе у прилог.
Сваки облик пацифизма и другачијег размишљања у Украјини је био моментално ликвидиран од стране режима Кијева уз неизоставне пријетње националистичких батаљона да ће интервенисати уколико се то не деси.
Иронија ситуације је да је Зеленски постао пресједник Украјине очајничким криком пацифизма украјинских грађана, јер је он громогласно и увјерено обећавао том народу да ће сачувати Украјину, мирним путем ријешити ситуацију у Донбасу и Луганску али и убрзано поправљати односе са Русијом. Послије побједе, одмах је „ухваћен и гвожђа“ пријетњом свргавањем од стране националистичких батаљона који су имали подршку и Запада и украјинске олигархије, али и апсолутну заштиту од шефова режима који су контролисали државни апарат силе.
Кремљ је скоро два мјесеца уочи трагичних збивања слао јасне сигнале да се може десити оштра одлука уколико Кијев одмах не промијени своју политику. У усијаној атмосфери, заробљен оквирима наметнутог му задатка заоштравања ситуације, Зеленски је кобно одлучио да затражи помоћ од Запада у виду нуклеарног оружја што је преломило ситуацију у правцу најгорег сценарија.
Русија је између безбједности и сигурних драконских санкција изабрала прву варијанту, која је лоша јер су Англосаксонци то и жељели да се деси. На другој страни, Кремљ је између неминовног „пуштања крви“ сада или потом, када ствари буду неповољније и горе а једнако следују драконске санкције у било каквој варијанти, изабрао да се то деси сада и одмах.
Циљ је постављен следећи: денацификација и демилитаризација Украјине али и очување Украјине као државе. Могућност анексије Украјине је сигурно искључена јер је Украјина сиромашна држава темељно попљачкана олигархијом а ојађени народ излуђен „бомбардовањем“ екстремистичких медија чији је циљ био гнобљење народа и темељни раскол друштва.
Зауставити рат је немогућа мисија. Колико ће тужни и трагични сукоб потрајати, крајње је неизвесно
Међутим, предугачки сукоб или учешће Запада кроз подстицање националистичких батаљона да се продужи сукоб и послије завшетка главних операција може довести до коначног распада Украјине. Сада, у ратним условима националистички батаљони осим контроле Зеленског имају задатак да спријече предају украјинских војника, изврше насилну мобилизацију и лоцирају борбе у насељеним мјестима гдје цивилно становништво има улогу талаца.
Како је задатак руске армије да се до минимума смање цивилни губици, то се војне операције развијају спорије од претпостављеног војног сценарија. У таквим околностима су и губици живота војника на обије стране увећани до максимума, што се уклапа у сценарио Запада.
У сваком случају ми, нажалост, присуствујемо судбинској трагедији Руса и Украјинаца гдје се сваки елемент режије јасно препознаје.
Сви ти војници на фронтовима су трагичне фигуре једног времена, претворене у цифру уз коју се ставља привремена ознака: жив/ мртав. Изузетно потресно, изузетно трагично вријеме. Које, поред унапријед најављене смрти војника обиљежавају маршеви разноразних идеолошких гмаза, политичких лицемјера и лажних пацифиста.
Све нас то наводи да одслушнемо смисао сљедећих стихова великог песника Бранка Миљковића:
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући…
Извор: Војин Грубач/Фејсбук
