Доста је било извињавања

Увод овог чланка могао је бити украшен неким филозофским цитатом, мудрим, а опет удаљеним од наше стварности, довољно општим да никог не дирне, или пак неком поучном причицом, параболом, да се осетимо смерни и пуни благодати. Не, овај чланак ће почети и завршити се одлучношћу. Доста је било извињавања, доста је било срамежљивог доказивања да је и свештеник некакав део друштва, да има уверења, погледе, мишљења и, гле чуда, има потребу да их подели са другом особом, са више њих, са целим друштвом. Доста је било уступања пред оптужбама људи који ни не желе да разумеју разлику између секуларног друштва и секуларизма, који презиру све што је с брадом, а да није Маркс. Доста је било уступања пред либералним ловцима на вештице који неистомишљенику ускраћују сва права за која се декларативно (и монетарно) залажу. Међутим, доста је било и гурања под тепих напада са стране идеолошких националиста, којима је православље (католицизам или ислам) привезак, мртва традиција која ни на какав начин не утиче на њихов живот, док учествују у међусобним виртуелним ратовима истргнуте стварности (објективна стварност је неоколонијална и не допушта никакве стварне сукобе).

Исто као што и црвени либерали желе да запуше уста свештенству, да га изгурају и перманентно држе на маргинама друштва, тако и савремени националисти желе да подјарме свештенство, да оно служи њиховом највишем идолу – нацији као крајњој инстанци њиховог сопственог егоизма, вере да су они сами на неки необјашњив судбински начин крвно изабрани да се уздижу над свим осталим народима. Они одапињу отровне стрелице мржње према оним свештеницима који не носе крст и реденик, већ гранчицу мира и помирења. Ти свештеници, којима и црвени либерали и црни националисти желе да одузму право на мишљење, желе да извитопере њихову мисију, да понизе њихово служење, ти свештеници помиритељи под константним су нападом таблоидних медија. Једни су у чуду када свештено лице влада специјалистичким знањем из сфере науке – „тако ми Маркса и Тита, оно брадато је ступило ногом на секуларно сакрално тло универзитета“; други менталном чизмом разваљују врата свештениковог дома у раним јутарњим сатима у недељу – „овог дана нећеш ући у цркву, попе, ако не будеш хтео да проповедаш Велику Србију/Цетињску Шпарту“.

Одиста доста је било извињавања овим двема црвено-црним продуктима модерне, који се рву читава два столећа, хришћанство је старије од њих, хришћанство има свој поглед, свој задатак. Свештенство и монаштво је ту да припрема бесмртне душе својих верника за живот вечни, за спасење, не да их води у идеолошке ратове, да им каља умове, прља образ и крвави руке. Хришћанство је једини трећи пут између гротескног црвенила и грозоморног црнила. Нека петокраке и орлушине кидају једне другима џигерицу до бесвести, хришћанин им се не придружује, не навија за једног од њих, не долива уље на ватру. Хришћанин позива на мир, на повратак традиционалној свести где је служење човека Богу на првом месту, не државни, не нацији, не људским правима. Управо је то служење ковачница праведности и духовне чистоте. Ниједан овоземаљски конструкт – држава, нација, класа или идеологија не баве се оним што је суштински важно за човека из простог разлога што су све усмерене на материјално, на пролазно, баш на овај малецни одсек времена у који смо физички смештени. Хришћанин испуњава своје обавезе према овоземаљским господарима, али им се не предаје, то никако, јер ће онда престати да буде Христов.

Савремени либерализам представља фузију безубог социјализма, културна једнакост без социјалне, и индивидуализма заложеног у класични либерализам, изнова протумаченог као безгранични лични егоизам – можете бити штагод замислите да јесте и цело друштво беспоговорно треба да се сагласи са вашим субјективним доживљајем себе самог. Његов конкурент – национализам, од самог почетка је представљао одбацивање хришћанске парадигме по којој се људи вежу у заједницу духовним нитима, вером, већ је покушао да их свеже у сноп заједничком политичком идејом која се подупире уображеном крвном, дакле биолошком, повезаношћу. Обе идеологије су идејни системи конструисани да покрену мајушног човека масе, прикљештеног модерном постхеројском епохом, лишеном чак и материјалног подвига (не можете се више ни обогатити, социјални лифт је покварен високим степеном концентрације капитала). Савремени либерализам настоји да убеди милијарде људи да су сви они уникати, док их држи заробљене у потрошачком друштву са ограниченим избором од којег ниједан није посебан ни на какав начин. Ова се идеологија бави подилажењем човеку и пропагира конформизам под плаштом неконформизма.

Савремени национализам на други начин ласка својим следбеницима, док либерализам на пиједестал уздиже сваку врсту слабости и проглашава је узвишеном, национализам усађује својим припадницима уверење да је сваки од њих милитаризовани див-јунак, чак и ако савремени стил живота, па и начин ратовања, не омогућава оваплоћење античких (антихришћанских) идеала. Актуелни вид национализма испољава се јарким неопаганским тенденцијама, обожавању физичке силе, култом тела, одише ничеанским духом. У националистичком пантеону више место од хришћанских светаца, који кротко полажу свој живот на олтар наизглед силних владара које историја памти као тиране, може заузети псеудосамурај Јукио Мишима, који је посветио своје стваралаштво, па и живот, ескапистичком култу мачо златног доба, а чија су дела често била базирана на латентном хомосексуализму. Предратна, па и послератна европска мисао (у том тренутку већ маргинална) такође су садржавале сличне неопаганске позиве за повратак у славну, али измаштану и реинтерпретирану давну прошлост, историју које није било, ону која представља само вапај за витештвом малог емаскулираног човека садашњице.

Хришћанин, био свештеник или мирјанин, не може да служи ниједном од ова два култа. Он није позван да се поклања ни пред сакрализованом слабошћу човека савременог либерализма нити пред комичним копијама још комичнијег Рамба, Загора или Конана. Свештеник једне помесне православне цркве не може вратити човеку традиционалну свест, не може променити социјалну структуру, не може му дати инстант задовољење. Он није ту да прекраја историјске поразе (државе се распадају зато што су поражене, а порази долазе од погрешних одлука њене политичке елите), он није ту да усађује мушкост онима који су је унутар себе изгубили и покушавају да је задовоље агресијом споља, на крају, он није ту да каже како ко треба да гласа, да прави коалиције међу разнородним политичким опцијама. Један свештеник нема за циљ да васпитава нове ни старе генерације у српству или црногорству, до националног идентитета човек долази самостално, кроз утицаје породице и друштва, као и сопственим резоном. Црква није инструмент једне идеологије или државе. Митрополија црногорска, није црногорска по националном одређењу, као што ни Српска православна црква то није. Митрополија није у служби државе Црне Горе, али се повинује њеним законима и поштује их, као што ни СПЦ није продужена рука Републике Србије.

Разумљиво је да дух времена налази поре кроз које ће тећи и унутар црквених редова, разумљиво је да делови клира могу бити опијени ароматима који проничу споља. Уколико је Црква део друштва, а јесте, толико је и друштво део Цркве. Није разумљиво да су под нападима управо они свештеници, монаси и владике који се одупиру друштвеним тенденцијама, то јест они који чувају клицу хришћанства за вечност. Није се блаженопочивши митрополит Амфилохије случајно обраћао својој пастви са „народе црногорски“, могао је рећи „Срби моји“ или „Црногорци моји“, али он се обраћа свима и онима који се осећају као национални Срби и онима који се осећају као национални Црногорци. Зашто се митрополит тако обраћао и зашто тако настављају да се обраћају и његови духовни наследници? Зато што Црква позива све к себи, како би их оплеменила и дала им могућност за спасење. Хришћанство не одбацује традиције које људи са собом доносе у храм, али оне су производ динамичне друштвене реалности, а хришћанство је ванвременски ковчег вечности. У тај ковчег не могу се сместити ситни политички сукоби једне генерације, не могу своје место у њему наћи још мање важне политичке чарке. Замислите таблоидну оптужбу да један свештеник или епископ нису у довољној мери Срби или Црногорци. То и није њихово мерило, замерите им ако су недовољно хришћани, недовољно људи. Пребаците им ако више говоре о границама, него о слабостима људским, кудите их ако свуда не истичу крст, а не ако не машу заставом, викните ако позивају на сукобе, не на помирење.

Мора да су збиља наступила последња времена када се са малих екрана и жуте штампе нижу бескрупулозни напади на свештенство Српске православне цркве, а када се мало гласова, осим из редова верног народа, диже у њихову одбрану. Хијерархија је затајила, она хијерархија која треба да пројављује љубав и да подржава јединство. Сваки јавни напад на свештеника СПЦ јесте напад на целокупно тело Цркве, сваким мук је сагласност са тим неправедним ударцима. Политика политици, али сопствено се свештенство мора бранити ма одакле претња долазила, тим пре ако долази са канала са националном фреквенцијом и новинских листова, од којих су неки донедавно и располагали угледом. Прекид ћутње је једини начин борбе са расколом, јер расколнички је затварати очи и уши пред јавним линчом свештенства. Извињавање пред модерним светом је највећа грешка црквене јерархије. Зато је доста било извињавања и доста је било ћутње, свештенство не сме узмицати пред својом мисијом, а епископат га на том путу мора чувати. Ми знамо ко смо – православни хришћани, и нама је преко главе извињавања пред онима који су изгубили пут.

Александар Ђокић

Извор: Митрополија црногорско-приморска