Dosta je bilo izvinjavanja

Uvod ovog članka mogao je biti ukrašen nekim filozofskim citatom, mudrim, a opet udaljenim od naše stvarnosti, dovoljno opštim da nikog ne dirne, ili pak nekom poučnom pričicom, parabolom, da se osetimo smerni i puni blagodati. Ne, ovaj članak će početi i završiti se odlučnošću. Dosta je bilo izvinjavanja, dosta je bilo sramežljivog dokazivanja da je i sveštenik nekakav deo društva, da ima uverenja, poglede, mišljenja i, gle čuda, ima potrebu da ih podeli sa drugom osobom, sa više njih, sa celim društvom. Dosta je bilo ustupanja pred optužbama ljudi koji ni ne žele da razumeju razliku između sekularnog društva i sekularizma, koji preziru sve što je s bradom, a da nije Marks. Dosta je bilo ustupanja pred liberalnim lovcima na veštice koji neistomišljeniku uskraćuju sva prava za koja se deklarativno (i monetarno) zalažu. Međutim, dosta je bilo i guranja pod tepih napada sa strane ideoloških nacionalista, kojima je pravoslavlje (katolicizam ili islam) privezak, mrtva tradicija koja ni na kakav način ne utiče na njihov život, dok učestvuju u međusobnim virtuelnim ratovima istrgnute stvarnosti (objektivna stvarnost je neokolonijalna i ne dopušta nikakve stvarne sukobe).

Isto kao što i crveni liberali žele da zapuše usta sveštenstvu, da ga izguraju i permanentno drže na marginama društva, tako i savremeni nacionalisti žele da podjarme sveštenstvo, da ono služi njihovom najvišem idolu – naciji kao krajnjoj instanci njihovog sopstvenog egoizma, vere da su oni sami na neki neobjašnjiv sudbinski način krvno izabrani da se uzdižu nad svim ostalim narodima. Oni odapinju otrovne strelice mržnje prema onim sveštenicima koji ne nose krst i redenik, već grančicu mira i pomirenja. Ti sveštenici, kojima i crveni liberali i crni nacionalisti žele da oduzmu pravo na mišljenje, žele da izvitopere njihovu misiju, da ponize njihovo služenje, ti sveštenici pomiritelji pod konstantnim su napadom tabloidnih medija. Jedni su u čudu kada svešteno lice vlada specijalističkim znanjem iz sfere nauke – „tako mi Marksa i Tita, ono bradato je stupilo nogom na sekularno sakralno tlo univerziteta“; drugi mentalnom čizmom razvaljuju vrata sveštenikovog doma u ranim jutarnjim satima u nedelju – „ovog dana nećeš ući u crkvu, pope, ako ne budeš hteo da propovedaš Veliku Srbiju/Cetinjsku Špartu“.

Odista dosta je bilo izvinjavanja ovim dvema crveno-crnim produktima moderne, koji se rvu čitava dva stoleća, hrišćanstvo je starije od njih, hrišćanstvo ima svoj pogled, svoj zadatak. Sveštenstvo i monaštvo je tu da priprema besmrtne duše svojih vernika za život večni, za spasenje, ne da ih vodi u ideološke ratove, da im kalja umove, prlja obraz i krvavi ruke. Hrišćanstvo je jedini treći put između grotesknog crvenila i grozomornog crnila. Neka petokrake i orlušine kidaju jedne drugima džigericu do besvesti, hrišćanin im se ne pridružuje, ne navija za jednog od njih, ne doliva ulje na vatru. Hrišćanin poziva na mir, na povratak tradicionalnoj svesti gde je služenje čoveka Bogu na prvom mestu, ne državni, ne naciji, ne ljudskim pravima. Upravo je to služenje kovačnica pravednosti i duhovne čistote. Nijedan ovozemaljski konstrukt – država, nacija, klasa ili ideologija ne bave se onim što je suštinski važno za čoveka iz prostog razloga što su sve usmerene na materijalno, na prolazno, baš na ovaj malecni odsek vremena u koji smo fizički smešteni. Hrišćanin ispunjava svoje obaveze prema ovozemaljskim gospodarima, ali im se ne predaje, to nikako, jer će onda prestati da bude Hristov.

Savremeni liberalizam predstavlja fuziju bezubog socijalizma, kulturna jednakost bez socijalne, i individualizma založenog u klasični liberalizam, iznova protumačenog kao bezgranični lični egoizam – možete biti štagod zamislite da jeste i celo društvo bespogovorno treba da se saglasi sa vašim subjektivnim doživljajem sebe samog. Njegov konkurent – nacionalizam, od samog početka je predstavljao odbacivanje hrišćanske paradigme po kojoj se ljudi vežu u zajednicu duhovnim nitima, verom, već je pokušao da ih sveže u snop zajedničkom političkom idejom koja se podupire uobraženom krvnom, dakle biološkom, povezanošću. Obe ideologije su idejni sistemi konstruisani da pokrenu majušnog čoveka mase, priklještenog modernom postherojskom epohom, lišenom čak i materijalnog podviga (ne možete se više ni obogatiti, socijalni lift je pokvaren visokim stepenom koncentracije kapitala). Savremeni liberalizam nastoji da ubedi milijarde ljudi da su svi oni unikati, dok ih drži zarobljene u potrošačkom društvu sa ograničenim izborom od kojeg nijedan nije poseban ni na kakav način. Ova se ideologija bavi podilaženjem čoveku i propagira konformizam pod plaštom nekonformizma.

Savremeni nacionalizam na drugi način laska svojim sledbenicima, dok liberalizam na pijedestal uzdiže svaku vrstu slabosti i proglašava je uzvišenom, nacionalizam usađuje svojim pripadnicima uverenje da je svaki od njih militarizovani div-junak, čak i ako savremeni stil života, pa i način ratovanja, ne omogućava ovaploćenje antičkih (antihrišćanskih) ideala. Aktuelni vid nacionalizma ispoljava se jarkim neopaganskim tendencijama, obožavanju fizičke sile, kultom tela, odiše ničeanskim duhom. U nacionalističkom panteonu više mesto od hrišćanskih svetaca, koji krotko polažu svoj život na oltar naizgled silnih vladara koje istorija pamti kao tirane, može zauzeti pseudosamuraj Jukio Mišima, koji je posvetio svoje stvaralaštvo, pa i život, eskapističkom kultu mačo zlatnog doba, a čija su dela često bila bazirana na latentnom homoseksualizmu. Predratna, pa i posleratna evropska misao (u tom trenutku već marginalna) takođe su sadržavale slične neopaganske pozive za povratak u slavnu, ali izmaštanu i reinterpretiranu davnu prošlost, istoriju koje nije bilo, onu koja predstavlja samo vapaj za viteštvom malog emaskuliranog čoveka sadašnjice.

Hrišćanin, bio sveštenik ili mirjanin, ne može da služi nijednom od ova dva kulta. On nije pozvan da se poklanja ni pred sakralizovanom slabošću čoveka savremenog liberalizma niti pred komičnim kopijama još komičnijeg Ramba, Zagora ili Konana. Sveštenik jedne pomesne pravoslavne crkve ne može vratiti čoveku tradicionalnu svest, ne može promeniti socijalnu strukturu, ne može mu dati instant zadovoljenje. On nije tu da prekraja istorijske poraze (države se raspadaju zato što su poražene, a porazi dolaze od pogrešnih odluka njene političke elite), on nije tu da usađuje muškost onima koji su je unutar sebe izgubili i pokušavaju da je zadovolje agresijom spolja, na kraju, on nije tu da kaže kako ko treba da glasa, da pravi koalicije među raznorodnim političkim opcijama. Jedan sveštenik nema za cilj da vaspitava nove ni stare generacije u srpstvu ili crnogorstvu, do nacionalnog identiteta čovek dolazi samostalno, kroz uticaje porodice i društva, kao i sopstvenim rezonom. Crkva nije instrument jedne ideologije ili države. Mitropolija crnogorska, nije crnogorska po nacionalnom određenju, kao što ni Srpska pravoslavna crkva to nije. Mitropolija nije u službi države Crne Gore, ali se povinuje njenim zakonima i poštuje ih, kao što ni SPC nije produžena ruka Republike Srbije.

Razumljivo je da duh vremena nalazi pore kroz koje će teći i unutar crkvenih redova, razumljivo je da delovi klira mogu biti opijeni aromatima koji proniču spolja. Ukoliko je Crkva deo društva, a jeste, toliko je i društvo deo Crkve. Nije razumljivo da su pod napadima upravo oni sveštenici, monasi i vladike koji se odupiru društvenim tendencijama, to jest oni koji čuvaju klicu hrišćanstva za večnost. Nije se blaženopočivši mitropolit Amfilohije slučajno obraćao svojoj pastvi sa „narode crnogorski“, mogao je reći „Srbi moji“ ili „Crnogorci moji“, ali on se obraća svima i onima koji se osećaju kao nacionalni Srbi i onima koji se osećaju kao nacionalni Crnogorci. Zašto se mitropolit tako obraćao i zašto tako nastavljaju da se obraćaju i njegovi duhovni naslednici? Zato što Crkva poziva sve k sebi, kako bi ih oplemenila i dala im mogućnost za spasenje. Hrišćanstvo ne odbacuje tradicije koje ljudi sa sobom donose u hram, ali one su proizvod dinamične društvene realnosti, a hrišćanstvo je vanvremenski kovčeg večnosti. U taj kovčeg ne mogu se smestiti sitni politički sukobi jedne generacije, ne mogu svoje mesto u njemu naći još manje važne političke čarke. Zamislite tabloidnu optužbu da jedan sveštenik ili episkop nisu u dovoljnoj meri Srbi ili Crnogorci. To i nije njihovo merilo, zamerite im ako su nedovoljno hrišćani, nedovoljno ljudi. Prebacite im ako više govore o granicama, nego o slabostima ljudskim, kudite ih ako svuda ne ističu krst, a ne ako ne mašu zastavom, viknite ako pozivaju na sukobe, ne na pomirenje.

Mora da su zbilja nastupila poslednja vremena kada se sa malih ekrana i žute štampe nižu beskrupulozni napadi na sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, a kada se malo glasova, osim iz redova vernog naroda, diže u njihovu odbranu. Hijerarhija je zatajila, ona hijerarhija koja treba da projavljuje ljubav i da podržava jedinstvo. Svaki javni napad na sveštenika SPC jeste napad na celokupno telo Crkve, svakim muk je saglasnost sa tim nepravednim udarcima. Politika politici, ali sopstveno se sveštenstvo mora braniti ma odakle pretnja dolazila, tim pre ako dolazi sa kanala sa nacionalnom frekvencijom i novinskih listova, od kojih su neki donedavno i raspolagali ugledom. Prekid ćutnje je jedini način borbe sa raskolom, jer raskolnički je zatvarati oči i uši pred javnim linčom sveštenstva. Izvinjavanje pred modernim svetom je najveća greška crkvene jerarhije. Zato je dosta bilo izvinjavanja i dosta je bilo ćutnje, sveštenstvo ne sme uzmicati pred svojom misijom, a episkopat ga na tom putu mora čuvati. Mi znamo ko smo – pravoslavni hrišćani, i nama je preko glave izvinjavanja pred onima koji su izgubili put.

Aleksandar Đokić

Izvor: Mitropolija crnogorsko-primorska