Иако су ми веома занимљиве римоване творевине посланика Милана Кнежевића, (поготову она посљедња: „Нек се чује до небеса, све је више ДПС-а, мање супе, више меса“) и имала бих штошта о њима рећи, уздржаћу се коментара због заједничких студија које смо господин Кнежевић и ја завршили и због заједничких нам професора Милоша Мита Вукићевића и почившег Нова Вуковића, који су нас учили да препознамо квалитет и да разлучимо добар стил од онога што нема стила. Од професора Вукићевића смо, на примјер, научили и да се о укусима МОРА расправљати, поготову кад се неко упушта у расправу, а укуса нема.
Овом приликом ћу се бавити (не)укусом преписке коју су путем друштвених мрежа размијенили поменути посланик и госпођа Ратка Вулановић Јововић. Одмах да напоменем (због оних који у свему виде политику) – није ми намјера да износим своје политичке ставове, већ да укажем само на прагматичке аспекте ових двају дискурса, држећи се прагматичких теорија, и то принципа језичке кооперативности и принципа учтивости.
Госпођа Ратка Вулановић Јововић на свом Фејсбук профилу објавила је 29. јануара статус, у чијој посљедњој реченици помиње, и то по надимку, посланика Милана Кнежевића: „Је ли Пипун бацио коју форицу“. Њен чин би се могао окарактерисати као неучтив, ако се надимак доживљава погрдним. Међутим, треба имати у виду двије чињенице. Прво, наведеној реченици претходе реторичка питања у којима аутор ове објаве такође по надимцима (Медо, Ђед) или пак из угла других (Јоаникије, „фра“ Гојко) именује и остала лица која помиње („Је ли Медо рекао патријарху да се Ђед приклањао крупном капиталу и концерну Вијести, да је Јоаникије удбаш, страни плаћеник, могуће и шверцер дувана, да је „фра“ Гојко највеће зло које нас је задесило, Сорошев плаћеник, агент Удбе, сарадник друге фамилије, зна ли се, прича ли се шта?“).
Претпостављамо да је аутор ове објаве посланика Кнежевића именовао надимком који му приписују други, и не само други – него и он сам! И ту долазимо до другог момента. Наиме, у скупштинској расправи посланик Милан Кнежевић је недавно рекао: „Али мени је драже да будем Пипун но Бред Пит, јер се Пипун никада неће одрећи свога става да је Косово дио Србије (…)“. Из овога се може закључити да господин Кнежевић не сматра да га надимак деградира, него, напротив – афирмише! То значи да ни објаву госпође Вулановић Јововић није могао доживјети као увредљиву, осим ако га није увриједило то што његове исказе поменута госпођа доживљава као „форице“ (на шта има апсолутно право) или га пак погађа то што госпођа, па још попадија – има право да се слободно изражава.
Стога је посланик Кнежевић имао потребу да одговори на ову објаву, али је то учинио са закашњењем од десет дана (чиме је прекршио чак два принципа комуникативне кооперативности). Госпођа Ратка Вулановић Јововић постала је тема његове прве реченице (да, професори поменути на почетку овог текста, учили су нас да су најјаче прва и посљедња позиција), али је она означена као „једна попадија“: „Увјерен сам да мишљење једне попадије није и став митрополита и наших епископа, и најискреније их молим да на било који начин не санкционишу пароха Јововића због ове објаве.“ Да је којим случајем посланик написао „мишљење попадије Ратке Вулановић Јововић“, исказ би био неутралан. Овако је и те како обојен! Шта се крије иза „једне попадије“? То да је госпођа о којој је ријеч именована преко своје друштвене улоге, на коју је она, сигурна сам, поносна. Али је очигледно да је господин Кнежевић, употријебивши детерминатор „један“, који у српском језику служи и за изношење личног става, тачније негативне оцјене – имао намјеру да госпођу са којом полемише деградира, и то на основу њене друштвене улоге, али и да је полно (да на кажем родно) дискриминише.
Питам се зашто на изјаву посланика Кнежевића нису реаговале „боркиње“ за права жена. Али није само то спорно у Кнежевићевој реченици. У другом дијелу он моли епископе да не санкционишу пароха Јововића за оно што је изговорила његова жена! Из овога се могу извући двије пресупозиције:
1) господин Кнежевић сматра да чин изражавања мишљења, уколико долази од попадије, треба да буде санкционисан и
2) свештеник треба да одговара за став који је његова жена изнијела као слободна личност.
Да ли ово значи да се, посланик (а посланик је онај кога смо послали да нас у Скупштини представља) залаже за увођење вербалног деликта? И да ли би вербални деликт ограничио само на попадије или уопште на сва црквена лица? Но, одговори на ова питања би ипак прешли у „учитавање“. А професор Мито Вукићевић нас је учио да је пјесник рекао оно што је хтио и да је „учитавање“ у тумачењу књижевних дјела недозвољено. Прагматика ме је, с друге стране, научила да је „читање између редова“ и те како корисно. Надам се само да „једна професорица“ неће постати тема неке будуће објаве/изјаве посланика Кнежевића.
Проф. др Ана Јањушевић Оливери
Извор: Етос
