Istorijska politika se bavi time kako nacije pamte, teorija sećanja kako zaboravljaju. To se sabira u prostoru kojim špartaju „mnemonički ratnici“ kao kontrolori pamćenja i zaborava, nabildovani u svrhu tuče. Memorijalni muzeji novije istorije su njihovo prirodno stanište u kojima su konfliktni koncepti hijerarhijski raslojeni sa ciljem „stvaranja nacije“, odnosno moralnog podebljanja osnivačkih nacionalnih mitova… Evropa je tako ranih devedesetih zaboravila da bude antifašistička. Zašto i kako, o tome govori knjiga Ljiljane Radonić „Drugi svetski rat u postsocijalističkim muzejima“.
Zašto se u Evropi trenutno koketira sa novim ratom kao edukativnim momentom u kome bi Rusija bila naterana da prihvati „evropske vrednosti“? Zato što su evropske nacije zaboravile šta je rat: zapadne ga se sećaju kroz univerzalizaciju Holokausta, istočne kroz evropeizaciju ruske pretnje. Tamo gde binarno kodiranje tog tipa nije moguće, kao na primeru Jasenovca, testira se stari mit jugoslovenskih nadrealista o „mestu svetlosti“. U knjizi Drugi svetski rat u postsocijalističkim muzejima (De Gruyter, 2021) Ljiljana Radonić (1981), profesorka na Institutu za političke nauke Univerziteta u Beču, prati vezu između politike, sećanja i upotrebne vrednosti muzeja u nacionalnim diskursima „ulaska u Evropu“.
Vremena se menjaju. Ne tako davno cenili su se heroji, danas su kolektivne aspiracije druge, svi bi hteli da budu žrtve. Od Evrope heroja, došlo se do Evrope žrtvi. Mnemonički ratnici ubiraju političke dividende na krv svojih nacija. Knjiga Ljiljane Radonić je o tome kako su memorijalni muzeji Drugog svetskog rata postali teretni konji nove paradigme.
Polazna tačka knjige je takozvani „memory boom“, društveni proces iz osamdesetih godina mahom vezan za takozvanu „staru Evropu“, ili EU pre istočnog proširenja 2004. godine. Fokus na sećanje i obeležavanje prošlih događaja je osamdesetih ođednom izronio iz prigodničarskih, promenljivo herojskih i pokajničkih komemoracija, te postao bitka za čistu savest. Ubacivanje Akropolja u piktograme i klečanje ispred Varšavskog geta više nije bilo dovoljno. Evropljani su izašli iz istorijskog foklora i ukrcali se u vagon istorijske politike.
Od 2013. je autorka, unutar istraživačkog projekta Austrijske akademije nauka i niza naučnih fondova EU, putovala po „novoj Evropi“, provodila vreme i život u memorijalnim muzejima Drugog svetskog rata. U rezultatu, to je jedna od retkih knjiga koja napušta uobičajenu podelu Evrope na Istok i Zapad i preokreće je u interesnu geografiju Severa i Juga. Kroz analizu „stalnih“ postavki i njihove smene, upoređivanjem izložbenog dizajna, estetike i dramatike, diskurzivnom analizom pratećih publikacija, Radonićka traži odgovor na nadređeno pitanje o političkom i ideološkom karakteru EU sada i ovde.
Politika sećanja, ili teorija pre jezika
U prvih pedeset stranica tema se sigurnom rukom situira u teoretski i metodološki okvir „memory booma-a“. O terminu se može razgovarati, on nije fiksan, iako njegovo značenje jeste – sećanje nabildovano u svrhu tuče. Ili drugačije a isto: hijerarhijski raslojena memorija konfliktnih koncepata sa ciljem „stvaranja nacije“, odnosno moralnog podebljanja osnivačkih mitova nacije.
Radonićka bira „memory boom“, legitimno bi bilo i „memory turn“, „history turn“, okret/preokret u kolektivnoj memoriji, onako kako su se „turnovi“ ustalili u nizu kovanica u dvadesetom veku, u tipu kao „linguistic turn“, „visual turn“, „pictorial turn“ i slično.
Najveći deo, skoro 250 stranica, koncipiran je empirijski i prati stanje stvari, svesti i sećanja u deset pojedinačnih institucija. Od severa ka jugu: Muzej okupacija Vabamu u Talinu (Estonija); Muzej okupacije u Rigi (Letonija); Muzej žrtava genocida u Viljnusu (Litvanija); Muzej Varšavskog ustanka (Poljska); Memorijalni kompleks Terezijenštat (Češka); Muzej nacionalnog ustanka u Banskoj Bistrici (Slovačka); u Budimpešti dva: Kuća terora i Muzej Holokausta (Mađarska); Muzej savremene istorije u Ljubljani (Slovenija) i Memorijalni muzej Jasenovac (Hrvatska). Rumunija i Bugarska nemaju muzeje novije istorije, što je tako glasno i rečito odsustvo, da je dobilo posebno poglavlje u knjizi.
Posmatrajući njihovu funkciju u temeljnom nacionalnom mitu, hijerarhiji vidljivosti patnje i žrtve, zločina i zločinaca, muzeji su kategorizovani po tipu komunikacije sa Evropom. Metodološki temeljno – što je razlog da empirija zauzima najveći deo prostora u knjizi – autorka tumači postavke kao razgovor sa „Evropom“.
Tako je napravljena i periodizacija materijala – vreme do 1989, kada se sanja o „Evropi“, devedesete kao pripreme za „Evropu“, prva decenija novog veka kao ulazak u „Evropu“, i druga decenija kao okretanje „Evrope“ na glavu.
Evropa sa kojom „novi“ razgovaraju je dvostruka. To je najpre EU kao realno postojeća politička asocijacija, ili, bez obzira na članstvo, Evropa svakodnevnog iskustva. Korak iznad, komunikacija se podiže na simboličku Evropu, na ideju kulturno i vrednosno uzvišenog, onako kako se ona razvijala od antike, preko renesanse, do doba prosvetiteljstva i racionalnosti, te našla jadan kraj u nacističkoj industriji masovne smrti.
To bi bilo klasično tumačenje evropskog uzleta i pada na osnovu teorije Adorna i Horkhajmera iz Dijalektike prosvetiteljstva. Ljiljana Radonić pokazuje šta je bilo kasnije, nakon što je Evropa zatvorila stranice Adornove knjige.
Čitava akrobatika postsocijalističkih muzeja se u stvari fokusira na tu jednu, specifičnu epizodu civilizacijskog prekida u dugoj istoriji Evrope, na Drugi svetski rat. Kako nacisti nisu ratovali sami, već su uz sebe imali katalog saradnika, od kolaboracionističkih snaga i integrisanih vojnih jedinica, do kvislinških režima i čitavih država kao u slučaju NDH, nacije su se našle pred izazovom selektivnog sećanja i zaborava.
Prizivanje Evrope vs. podučavanje Evrope
Jedna grupa muzeja radi ono čemu Radonićka daje termin „prizivanje Evrope“ (Anrufung Europas): „Te sve skupa državno finansirane institucije, pre svega Memorijalni centar Jasenovac, Muzej slovačkog nacionalnog ustanka u Banskoj Bistrici i Muzej Holokausta u Budimpešti, preuzimaju delimično ili u potpunosti estetiku ‘zapadnih’ muzeja Holokausta, kao i fokus na individualne žrtve. Oni posvećuju jevrejskim i romskim žrtvama dovoljno prostora, čime reaguju na širu ‘evropeizacije sećanja’. Te institucije se eksplicitno stavljaju u kontekst ‘internacionanih zahteva’ i ‘evropskih standarda’, čime se dokazuje ‘zrelost’ za ulazak u Evropu.“
Druga grupa muzeja u prvi plan ističe patnju koju su nacije doživele pod Sovjetima i državnim socijalizmom. Od Evrope se traži, skoro iznuđuje priznanje da je staljinizam bio glavno zlo Drugog svetskog rata, ne nacizam. To su muzeji okupacija u Rigi, Vilnusu, Talinu i Kuća terora u Budimpešti: „Oni Evropu ne prizivaju u smislu sudije koji će odlučivati o zrelosti i spremnosti tih nacija da uđu u ‘Evropu’, već od ‘Evrope’ zahtevaju i insistiraju da prizna njihove nacionalne patnje pod sovjetskom okupacijom 1941, i drugom od 1944.“
Ukratko, prva grupa muzeja priziva, moli i „dodvorava se“ Evropi, nekad nespretno ili zeru neiskreno, ali uvek entuzijastički spremna da demonstrira zrelost svojih nacija kroz niz manjih i većih domaćih zadataka. Druga grupa naprotiv zahteva, ucenjuje i primorava Evropu da prizna njihove respektivne nacionalne patnje kao uzus i meru patnje uopšte, te da ih moralno obešteti i pozlati.
Radonićka tačno pokazuje, ne uvek eksplicitno, češće indukativno-deduktivno, od čega pati današnja EU: u Drugom svetskom ratu nisu svima glavni neprijatelji bili nacisti. Nekima su glavni neprijatelji bili Rusi, do mere da su spremni da čitav osnivački mit Evropske unije – a on se i dalje formalno izvodi iz pobede nad nacizmom i fašizmom – preokrenu u borbu protiv Rusa nekad, sada i uvek.
Nevolja 1: Ne samo da se EU-Evropljani nisu borili na istoj strani, što nije sporno, već ni u istom ratu.
Nevolja 2: „Novi“ su aproprirali osnivački mit EU i izvršili otmicu Evrope, onako kao što je svojevremeno olimpijski bog Zevs oteo princezu Evropu.
Sa te dve nevolje na delu, puno detalja iz EU svakodnevice postaje jasnije: od baltičkog „draženja“ Rusije, preko ustaške komemoracije kod Blajburga, dramaturgije holivudskog filma u Muzeju Varšavskog ustanka u Poljskoj, do „missing museums“ u Sofiji i Bukureštu.
Nemački „Historikerstreit“ i uzemljenje Holokausta
Kako je došlo do zamene teza unutar EU, kako su se trendovi preokretali, a Holokaust prekrajan tako da u statistiku žrtava primi i one koji su aktivno sudelovali u njegovom sprovođenju, Radonićka kompaktno objašnjava u teoretskom delu, a zatim ilustruje u empirijskom.
Osamdesetih je u „staroj Evropi“ počela bitka za budućnost preko eksternalizacije odgovornosti za prošlost. Nemački „Historikerstreit“ (svađa istoričara) iz 1986. je bio prvi u tom trendu. No ne treba biti isključiv, istorija je tih godina svuda postajala otvorena i cirkularna, odjednom oslobođena hegelovskih okova koji su je držali na pravolinijskoj trasi. I Jugoslaviju je tih godina zahvatio „memory boom“, koji se u nastavku pretvorio u bum-bum.
Globalni omotač čitavog trenda dolazi iz Sjedinjenih Država u formi univerzalizacije Holokausta. Najkraće rečeno, singularni Holokaust nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu posmatra se kao tačka na svu prethodnu istoriju i katarzični momenat novog početka. Kad je taj trend prešao Atlantik, počela je njegova evropska obrada; tačan termin bi bio evropeizacija Holokausta.
Nemačaki istoričar Ernst Nolte je u junu 1986. objavio članak gde je Holokaust objasnio kao reakciju nacionalsocijalista na prethodne masovne zločine i gulage staljinizma. Time je singularni Holokaust postao holokaust, (ὁλόκαυστος/holokaustos), bilo koja tragedija većih razmera, a ne specifično jevrejska. Javio se Habermas i kritikovao Noltea zbog otvorenog revizionizma kojim se eksternalizuje nemačka odgovornosti za ratne zločine, u smislu: svi su ubijali. U dijalog su se uključili i drugi istoričari, svađa je trajala godinu dana i ušla u anale kao „Historikerstreit“.
Iz te svađe su postupno proizišla dva nova teorijska kraka – „istorijska politika“ (Geschichtspolitik) i „teorija sećanja“ (Gedächtnistheorie). Prvi, istorijska politika, predstavlja državno kontrolisani pogled na nacionalnu istoriju i puteve koji vode do kanonizovane verzije. Zahvata se nacionalno relevantna istorija sa namerom/predumišljajem da se stvori tradicija, učvrsti kolektivni dentitet i kreira politički legitimitet. Šifra: Historikerstreit.
Za razliku od istorijske politike, teorija sećanja se više bavi formama zaborava, kroz izmeštanje, potiskivanje, manipulaciju, uništavanje, probiranje, selekciju, zamenu i re-interpretaciju. Šifra: Pjer Nora, Jan i Alajda Asman.
Istorijska politika je o tome kako nacije pamte, teorija sećanja o tome kako zaboravljaju. Jedno plus drugo se sabira u memory boom, prostor kojim špartaju „mnemonički ratnici“ kao kontrolori pamćenja i zaborava. Muzeji novije istorije su njihovo prirodno stanište.
Kako je Holokaust postao tesan za sve
Šta su napravili „novi Evropljani“ kad su zbacili državni socijalizam i rusku kontrolu? Njihovi „mnemonički ratnici“ iz politike i nauke su vrlo dobro shvatili da je Holokaust u međuvremenu – ne odmah od 1945, ali postupno od osamdesetih – izrastao u negativni osnivački mit EU, uopšte Evrope.
Protiv Holokausta se nije moglo frontalno, ali je nađen indirektni put, tako što je pojam prisvojen za vlastite nacionalne ciljeve. Holokaust je dekontekstualizovan i pretvoren u univerzalni kontejner za sećanje različitih žrtava i grupa, između ostalog i onih koji su sudelovali u Holokaustu, ali su posle pali kao žrtve državnog socijalizma, komunistikih čistki, gulaga i zatvora. Svi su umirali „kao Jevreji“, i zaklani i koljači. U takvom diskursu nema više ni Jevreja ni Nemaca, ni kolaboracionista ni partizana, ni ustaša ni Srba ispod Kozare – samo „ljudi koji su patili“ samleveni u koštano brašno.
Američki teoretičari univerzalizacije Holokausta (kao, na primer, Danijel Levi i Nejtan Šnajder) krajem prošlog veka su zastupali pozitivno tumačenje tog pojma, da on, markirajući katarzičnu Nulu novog početka, smanjuje moć nacionalnih država. Da će nam on, poetski rečeno, podići pogled sa krvave zemlje. U stvarnosti, dogodilo se suprotno – od „univerzalnog“, Holokaust je postao „ničiji“, a kad je tako postao ničiji, onda je raščerupan od nacionalnih perspektiva postsocijalističkih zemalja.
Holokaust više nije bio jedinstven, već je ugrađen kao epizoda u antitotalitarni narativ. A antitotalitarni narativ je definisan kao borba protiv Sovjeta/Rusa i njihove kontrole do 1989. Jevreji su patili, ali niko tako kao Litvanci!
Budimpeštanska Kuća terora već na fasadi zgrade – usput, pod Hortijem oduzete od jednog jevrejskog slikara i nikad restituisane – simbolički izjednačava sovjetsku crvenu zvezdu i strelasti krst mađarskih kolaboracionista „Pfajlkrojzlera“. Da je i Horti bio kolaboracionista pre njih („Pfajlkrojzleri“ su došli na vlast u oktobru 1944), to postavka zamagljuje.
Ili, posebno je težak slučaj sa Muzejom žrtava genocida u Viljnusu osnovanom 1992. godine. Smešten je u zgradi u kojoj je KGB imao centralu 1940, nemački Gestapo zatvor 1941-44, pa onda opet KGB posle 1944. Od svega toga je Muzej, otvoren 1992, imao fokus isključivo na dve sovjetske okupacije. Nacistička nije uopšte tretirana kao okupacija.
Iako su litvanski gubici pod nacistima četvorostruki u odnosu na one pod Rusima, „genocid“ se odnosi isključivo na sovjetski period. Iako je zbog broja Jevreja Viljnus nazvan „Severnim Jerusalemom“ (Hana Arent), za njih nema mesta u genocidu nad litvanskom nacijom.
„Neka imena litvanskih patriota, streljanih u ovoj zgradi KGB-a, budu svedočanstvo da su ispunili dužnost prema domovini, njenoj časti, slobodi i nezavisnosti“, stoji na zidu muzeja u Viljnusu. Sledi lista, a među njima i ime Jonasa Norejke, aktivnog nacističkog kolaboracionistu, ubijenog od Rusa 1947. godine. Borba protiv Rusa poništava raniji greh ubijanja Jevreja. To su indulgencije u crkvi zvonika zabodenog u zemlju.
Ništa ne sme da ometa žrtveni narativ većinskog stanovništva. U nacionalnim istorijskim narativima, genocidi su tesne sobe.
Mrak istorije: Jasenovac kao „mesto svetla“
Radonićka je doktorirala u Beču sa temom „Rat za sećanje, hrvatska istorijska politika između revizionizma i evropskih standarda“. Jasenovac je jedna od njenih užih specijalnosti. Neofašističke, uopšte revizionističke tendencije na Balkanu takođe. Kada je austrijski parlament prošle godine sazvao Komisiju eksperata za zabranu neoustaškog skupa u Blajburgu, profesorka Radonić je bila član.
U knjizi Drugi svetski rat u postsocijalističkim muzejima ona stavlja Jasenovac u širi EU kontekst. A kakav je taj kontekst, iscrpno se objašnjava na skoro tri stotine stranica – ili zamagljeno simbolički (prizivanje Evrope, domaći zadatak), ili otvoreno revizionistički (ucenjivanje Evrope: naše žrtve, ostale stoj).
Da se na slučaju Jasenovca samo rešava pitanje evropeizacije Holokausta, hrvatske vlasti bi se lakše nosile sa izazovima. Nacisti su ubijali Jevreje, ustaše su nacistima samo činile uslugu – školski primer eksternalizacije odgovornosti, kao u muzejima ostalih postsocijalističkih zemalja. Ali, ustaše su ubijale Srbe u Jasenovcu, i to pre svega civile. „Političkih“ je bilo malo, ubijalo se po rasnom principu, ne u industriji smrti kao u Aušvicu, već u manufakturi smrti.
Od svih kolaboracionističkih režima, jedino su Hrvatska i Rumunija držale vlastite koncentracione logore, svi ostali su samo isporučivali u nemačke.
Da trenutna postavka od 2006. izgleda kao odjek one u Muzeju Holokausta u Vašingtonu, to jest da vizuelno priča jednu, a kroz fakte drugu priču, autorka za to navodi nekoliko razloga.
Glavni je taj da je Zagreb u ranoj fazi, na Tuđmanovu inicijativu, nameravao da Jasenovac pretvori u spomenik „za sve žrtve“, stanište za mleveno koštano brašno. „Svi su se borili za Hrvatsku na svoj način“ – i ustaški koljač, i petogodišnje Srpče s Kozare. Pod pritiskom Izraela i EU, od toga se odustalo, ali su hrvatski revizionisti uz pokroviteljstvo Sabora za utehu dobili komemoraciju u Blajburgu kao istureno odeljenje osujećenog „mešovitog“ Jasenovca. Blajburški yin za jasenovački yang.
Drugi razlog je da se i u srpskom diskursu Jasenovac koristio i koristi u duhu istorijske politike. Najprominentnije preko podizanja brojeva srpskih žrtava na 700.000, iako naučno utemeljeni izvori (Bogoljub Kočović 1985, Vladimir Žerjavić 1989, Jad Vašem, Centar Simona Vizentala) – govore o 100.000. Što je isto užasavajuće mnogo, nesumnjivi holkaustos po starogrčkom izvorniku!
Tu spada i slučaj falsifikovanih fotografija, na primer u knjizi Dragoja Lukića (Nišro, 1986), u drugoj stalnoj postavci iz 1988, ili u putujućoj izložbi Antuna Miletića i Dragoja Lukića iz 1986. U svim tim prilikama se koristila „pedagogija brda leševa“ (Radonić), što bi odgovaralo dramaturškom tipu muzeja u Budimpešti i Varšavi, ali s jednim velikim problemom: dobar deo fotografija, iako autentične po sebi kao fotografije, nisu uopšte poticale iz Jasenovca.
Treći veliki razlog koji Radonićka navodi ima veze sa opštim sfumatom u kome je Jasenovac držan posle 1945. godine. Najpre u ideološkom od strane jugoslovenskih (da, i srpskih!) komunista, ali, možda još gore, u poetskom sfumatu nadrealista, pre svega samog autora jasenovačkog „Cveta“, Bogdana Bogdanovića.
Svako malo se neko, sad obično sa hrvatske strane, zakači za taj stari nadrealistički mit o Jasenovcu kao „mestu svetlosti“. Poslednji put bivša direktorka Memorijalnog kompleksa Jasenovac Nataša Jovičić, kad joj je pred očima lebdelo preuređenje muzeja u „tip kuće Ane Frank“.
Ako išta, jasenovački genius loci sigurno nije „mesto svetlosti“ i ne drži mnogo do nadrealista. Kad u suton upali sto hiljada sveća, prođe mu volja za poezijom.
Evropa je ranih devedesetih zaboravila da bude antifašistička. Zašto i kako, o tome bi i zainteresovani srpski čitalac mogao da potraži odgovore u knjizi Ljiljane Radonić, ako se u Beogradu nađe prevodilac i izdavač.
Izvor: Vesna Knežević/RTS
