Маузолеј који се гради на Ловћену и под којим, као под неприродним и болним израштајем, дршће и јауче и сама планина, један је од најапсурднијих споменика нашег времена. У његове темеље није узидан ни један прави и ваљани разлог, емоционални, књижевни, естетски, морални. Разглашен од оних који су га хтели и који га подижу као израз љубави и поштовања према великом песнику, тај споменик устаје против последњег, предсмртног завета самога песника и безобзирно пркоси најплеменитијим порукама његовог дела.
Њега је замислио уметник посусталог дара и пресахле инвенције, који у стваралачкој немоћи понавља себе и своје узоре, такође давно превазиђене. Велик само по својим недосегнутим амбицијама и грандиозан само по својим сразмерама, овај далеки, хладни фараонски помезни и напирлитани маузолеј, раширио се, са скоројевићевском бахатошћу, над освештаним основама Његошеве капеле, тог двоструко порушеног храма његовој поезији, величанственог у свом сиромаштву, предивног у својој смерности.
Што је још називају Мештровићевим, јер Његошев он није, дело је човека који је служио разне господаре, па и оне најгоре, и са њима мењао своја уверења, (дакако увек уз врло уносне надокнаде) и који је у својим успоменама оставио написмено, као аманет једномишљеницима, тешке братоубилачке спомене ужасне мржње према народу чију поезију и чију је историју Његош градио. Тако је тај наш несрећни песник овим маузолејом својој црној судбини додао још један црни дан, достојан црногорске нарикаче и њене најболније, најочајније тужбалице.
Мирослав Пантић
Извор: Књишки блок Сумрак Ловћена
