Mauzolej koji se gradi na Lovćenu i pod kojim, kao pod neprirodnim i bolnim izraštajem, dršće i jauče i sama planina, jedan je od najapsurdnijih spomenika našeg vremena. U njegove temelje nije uzidan ni jedan pravi i valjani razlog, emocionalni, književni, estetski, moralni. Razglašen od onih koji su ga hteli i koji ga podižu kao izraz ljubavi i poštovanja prema velikom pesniku, taj spomenik ustaje protiv poslednjeg, predsmrtnog zaveta samoga pesnika i bezobzirno prkosi najplemenitijim porukama njegovog dela.
Njega je zamislio umetnik posustalog dara i presahle invencije, koji u stvaralačkoj nemoći ponavlja sebe i svoje uzore, takođe davno prevaziđene. Velik samo po svojim nedosegnutim ambicijama i grandiozan samo po svojim srazmerama, ovaj daleki, hladni faraonski pomezni i napirlitani mauzolej, raširio se, sa skorojevićevskom bahatošću, nad osveštanim osnovama Njegoševe kapele, tog dvostruko porušenog hrama njegovoj poeziji, veličanstvenog u svom siromaštvu, predivnog u svojoj smernosti.
Što je još nazivaju Meštrovićevim, jer Njegošev on nije, delo je čoveka koji je služio razne gospodare, pa i one najgore, i sa njima menjao svoja uverenja, (dakako uvek uz vrlo unosne nadoknade) i koji je u svojim uspomenama ostavio napismeno, kao amanet jednomišljenicima, teške bratoubilačke spomene užasne mržnje prema narodu čiju poeziju i čiju je istoriju Njegoš gradio. Tako je taj naš nesrećni pesnik ovim mauzolejom svojoj crnoj sudbini dodao još jedan crni dan, dostojan crnogorske narikače i njene najbolnije, najočajnije tužbalice.
Miroslav Pantić
Izvor: Knjiški blok Sumrak Lovćena
