Пише: Ранко Павићевић
Једном ријечју, Петар Краљ је бард југословенског глумишта. Одиграо је велике и запажене улоге у телевизијским серијама и филмовима, али прије свега у позоришту које му је, то увијек истиче, најдраже. Његов свестран и раскошни таленат доминира у свакој представи.
Није било нимало једноставно привољети Петра Краља да у овом тренутку прихвати разговор и поред нашег познанства, а на питање зашто нерадо говори за новине, рекао је: „Ја сада најрадије ћутим и којим поводом ви баш сада у ово време, хоћете са мном да разговарате? Сад су, знате уобичајени неки разговори с поводом.“
Шта подразумијева професија глумца? Шта је Вас, заправо, опредијелило да будете то што истински јесте?
Опчинио сам се, не баш глумом, колико позориштем и сценским збивањима у овим временима, у којима сам одрастао у Сремској Митровици, непосредно после, сада већ морам да кажем, оног рата, у временима сивљим него што је свило. Родитељи су ми били професори и у њиховој школи одржаване су разне приредбе. Те приредбе и оно што се дешавало у тзв. „литерарној секцији“, то је било нешто што нас је, у то време, из тог свила које сам поменуо, водило у неки простор у коме није било тих строгих законитости, тог суровог обавезивања… Био је то свет мало из маште, свет ипак мало богатији и ако је то било сведено, то су биле мале крађе у којима се нашло и мало лепоте. Захваљујући родитељима, као дете имао сам прилике да се дружим са књигама и да видим представе професионалног позоришта и, можда, пре свега ђачке приредбе, мислим да су на мене највише утицале јер у њима је било неке радости више него што је радости било доступно било где тада. Све то је мене вероватно определило за глуму.
Мира Алечковић у разговору са Ранком Павићевићем: Да живот буде љубав
Да ли сте некада имали сумњу, отпор према тој професији?
Како да не, имам их и сада. Једно време сам се уплашио да ја то нећу моћи и мислио сам да студирам књижевност или новинарство. Било је ту и неког стида пред другима, кад у петнаестој кажеш: „Ја ћу да будем глумац.“ Било је то мало за подсмех и зато сам ја о томе ћутао, али сам се у себи зарекао да ћу једнога дана покушати. Уосталом, ја уопште не знам шта бих био да нисам глумац а ни сада ми није једноставно да кажем ту реч „глумац“. Кад морам на неким документима да напишем, нарочито ми је глупо да ставим драмски уметник, то може бити било ко из позоришта, и ја напишем глумац. Учим то са великом одговорношћу и још увек са великим словом.
Питали сте, да ли сам имао сумњу према професији. Наравно. Глума, за разлику од других уметности подоста зависи од оних других, који долазе у салу и седају насупрот, зависи од њиховог расположења, њихових потреба. Реч трема, трема код неког свесна, код неког несвесна, то осећање одговорности, али не само то. Трема је у ствари нешто природно, нешто што се дешава малтене са телом, страх да ли ћеш моћи или не, и не само страх, то је потреба да пронађеш начин, а то је у свакој представи друкчије, премда је она готова као форма, да пронађеш неки начин да их увучеш у заједничку игру. Публика некад хоће с тобом да се игра твоје игре, а некад неће. Онда је то страшно јер се дешава ужасно празан простор у коме се налазиш. Има уметности чија остварења не зависе од тренутка у коме су настала, која остају да живе и после тога. Слика и књига увек могу да доживе и нову судбину, а једна одиграна представа не може да доживи ни једну другу судбину осим те вечери. То је то.
Колико је у овој професији пресудан таленат?
Таленат је мучан, јер је незасит. Таленат, у ствари гони човека да научи, да овлада занатом. Премда имате у глуми фантастичне техничаре, људе који имају изванредну моћ тела, а кад их гледате и слушате ништа вас то не дотиче. Али зато, када се фантастично техничко владање споји са тим личним онеобичењем, е то продире страховито и то остаје у памћењу. Ако драмски писац нуди нешто садржајно и велико за моју глумачку осећајност и ако се те две ствари на неки начин нађу заједно, онда се у тој области дешавају велика дела.
Да ли је могуће у позоришту неке неизрециве ствари казати без ријечи, јер понекад оне као да засметају, као да их не разумијемо?
Наравно. Речи су другачије у књигама, а другачије у театру. Зато су забрањиване представе, а нису забрањиване књиге по којима су рецимо рађене Голубњача, Кад су цветале тикве, итд. То је због тога што у позоришту реч има жешће дејство и са мање речи може се рећи колико треба.
Да ли сте привилеговани што радите посао лишен принуде?
Не осећам се привилегованим. Просто сам захвалан провиђењу што могу у нечему што волим и да учествујем. Човек мора у послу да пронађе нешто своје и онда то није никаква привилегија већ просто нека врста обавезе према овом свету на који смо дошли, да нађемо нешто са чим имамо заједничке вибрације, јер само тако можемо да допринесемо да нам све заједно буде на неки начин подношљиво. И мислим да то није привилегија јер, знам да има људи који поливају улице и осећају у томе задовољство.
Зашто сте напустили Атеље 212 и отишли у слободњаке?
Из „Атељеа“ сам отишао дословно због тога што више нисам могао да самоуправљам. Стално сам био у неким органима, у управни, у савету… То није мој посао. Рекао сам, ја тиме нећу да се бавим и елегантно сам отишао. Наравно, остао сам другар са свима и били смо стално заједно.
Шта значи бити слободан умјетник?
То слободан је услован термин. Не може ниједан уметник да буде сасвим слободан. Заробљен је пре свега, својом љубављу према ономе чиме се бави. Али, слободан сам формално од институција. Наравно, стално запослење значи сигурну плату, социјално осигурање… Само, статус сталног члана позоришта не гарантује да ће глумац имати шансу да се уметнички изрази. Слободан уметник има пре свега слободу да бира шта ће да ради, слободан је од чиновничког односа према њему, од тога да му име изађе на табли и да тако сазна шта ће играти, а да га пре тога нико није питао да ли је тај комад уопште прочитао.
Душко Трифуновић у разговору са Ранком Павићевићем: Живот је сваки дан
Значи ли то да рад у институцији као што су позоришне куће утиче на ограничење слободе глумца?
Наравно. Глумац се везује за пројекат, а не за позориште. Онај ко хоће успешно да се бави овим послом мора да мења навике, да се прилагођава. Глума је добрим делом ствар прилагођавања па зато треба разбијати све шаблоне и навике. Ово је посао у коме се авантуризам подразумева, али треба бити храбар, веровати себи и упустити се у нешто у чему ниси био. У супротном, морате се помирити да будете и останете просечни. Кад вам се учини да све знате, то је онда одустајање од жеље са самим собом. Кад од тога одустанете, улазите у чиновничку зорницу, кажете шта имате да кажете и вратите се кући. Ја то не признајем. Мора да буде мало магле у коју се урања, па се из ње изрони. Али важно је покушати, па макар и не изронио.
Глумци су управо по томе изузетак?
Наравно. Пре свега зато што воле свој посао, зато што другачије не постоје. Постоје само кад су на позорници. Љубав према послу је огромна снага која те тера да радиш. Таленат тера човека на рад, не треба му никаква принуда.
Иако сте остварили сјајне роле на телевизији и филму, изјавили сте да је позориште, ипак, нешто посебно.
На телевизији и филму могу од ваше улоге да направе шта хоће јер имају милион средстава за то. У позоришту то није могуће. Изађете пред четири стотине или пет стотина људи и кажете што имате. И трагедија и лепота позоришта је у томе што се све дешава у једној вечери. Нема понављања. Као што је у животу и љубави. Зато ми морамо пуном мером и до краја да играмо представу.
Једном давно, као млад глумац сте изјавили да Вам је Сирано де Бержерак неостварена жеља и улога. Знам да Вам се та жеља касније остварила, али ме занима имате ли још неостварених жеља када је у питању позориште?
Сада немам неостварених жеља. Једноставно још прижељкујем сваку улогу која има садржаја. Бог ми је дао тај дар и немам права да га издам. Желим само да останем у позоришту колико могу и не изневерим глуму. Она је за мене најсветија реч.
Извор: РТ Будва
