Пише: Ранко Павићевић
Са пјесникињом Миром Алечковић разговарао сам једног априлског јутра у њеном стану у Београду, чији прозори на трећем спрату грле цркву Светог Марка. Не треба је посебно представљати. Написала је много збирки поезије, неколико романа. Знамо је као пјесникињу из школских читанки и антологија, Десанкину ученицу и пријатељицу, као поетесу љепоте, доброте и љубави. У сва њена дјела уткана је љубав, та велика тајна живота. Ушла је у десетак свјетских енциклопедија, а за свој рад добила је значајна књижевна признања.
Једанпут сте изговорили као заклетву, да је љубав мудрост, а мржња глупост. Шта рећи данас, након свега што нам се дешава? Да ли понекад помислите како је „све било узалуд“?
Не, није било узалуд. Љубав је у томе да се више даје него што се узима. Несрећни су људи који љубав мере на граме. Рекох, није било узалуд, али фашизам још није дотучен. Веровали смо да никад неће подићи главу, али се то ипак десило. На моју тугу, то неће да виде баш они који су нам у тој крвавој борби били савезници. Фашизам је нажалост подржан од Америке. Па ипак, упркос свему, желим да верујем да ће се успети победити и затрти то велико зло.
Душко Трифуновић у разговору са Ранком Павићевићем: Живот је сваки дан
Цијелог живота сте пјевали о љубави као неопходности живота, о бесмислу мржње. Откуда онда толико крви и мржње и све ово што нам се дешава?
Из човјека је изгледа избило оно најгоре. Толико је крви и мржње около да се просто и дан-данас чудим, како се све то наједанпут десило. За оно што сам се увек залагала, за заједничку будућност у Југославији, очито је да нема наде. Веровала сам у Југославију. Њој сам написала једну од својих најљепших песама коју и данас много волим. Али, неко је, ето, срушио наше снове и љубав заменио мржњом. А то је страшно.
Ваља ли и поред свега вјеровати у разум? Може ли ипак побиједити хаос око нас?
Дошло је време да треба да кријем да сам антифашиста, да у ово тужно доба сачувам оптимизам који ме ипак не напушта. Наравно да верујем у разум. Мораће он на крају да победи зло. Чини ми се да се људи поново окрећу поезији и књизи, а то је добар знак. Скоро сам била у Бањалуци и Приједору и читала своје песме. Пролазила сам кроз коридор док се около пуцало. Рекла бих да је данас овај рат страшнији од оног. Зато не могу да ћутим. Свуда говорим против фашизма са циљем да нам будућност буде лепша.
Вратимо се Вашој поезији. Да ли бисте поново потписали сваку Вашу пјесму?
Наравно да бих. Не одричем се ни једне. Све што сам написала, било је дубоко доживљено у једном времену у коме је написано.
Критичари су Вас на разне начине тумачили. Да ли Вас је то љутило?
Није. Десанка ми је једном рекла, још када је изашла прва критика о мојим песмама, да прихватим од критичара само оно чега се и ја колебам. А оно у шта сам уверена да тако треба, да не мењам. Дешавало се да ме критичари нападну, поготово неки, за које данас нико у нашој земљи не зна. Бранила сам се да увек желим да будем своја.
Много времена провели сте са Десанком Максимовић. Да ли је та близина велике пјесникиње, иначе Вашег професора, утјецала на Ваш умјетнички и животни пут? Били сте велики пријатељи.
Како да не. Ми смо друговале за прави пример. Још као девојчица сам јој на Лучиндан послуживала госте. И увек добијала за то од Десанке на поклон књигу. Једне године сашила ми је кецељу. Касније ми је предавала књижевност и била редни старешина. Пребацила ме је у свој разред да може, ми је рекла, да ме брани. Умало нисам била избачена из школе због једне песме против рата. Било је то 1939. године. Написала сам „Свели су млади љиљани“ јер сам се враћајући из школе, са Славије затекла демонстранте који су узвикивали „Доле рат“, „Нећемо рат“. То ме је понело и чим сам стигла кућу, напишем ту песму. Сутрадан је однесем у школу и предам председници литерарне дружине како би је објавила у часопису Нови средњошколац. Песма је почињала речима: „Пала су и данас стабла љиљана, млада стабла…“ Разумели су да се то односи на догађаје у Београду, на пуцњаву на демонстранте. Спасила ме је том приликом Десанка, јер су у то време Немци ушли у Варшаву и стрељали 134 средњошколца, јер их је убедила да се песма односи на те догађаје. Тако ме је спасла иако је знала истину.
Владимир Величковић у разговору са Ранком Павићевићем: Нисам париски сликар
Знам да је био болан растанак од велике пјесникиње и Ваше пријатељице. Празнина је огромна?
Тешко се то може исказати. Колико ми само недостаје. Сећам се, после Десанкине смрти, знам да је нема, али из навике, да подигнем телефонску слушалицу и хоћу да је зовем. Тако данима, јер, радиле смо то свакодневно… Недавно сазнам из новина, да су нас четрнаест година прислушкивали. Наравно, ми смо биле сигурне, нагађале и причале о томе. Иако нисмо биле сигурне, гласно смо говориле: нека дођу, испричаћемо им све што мислимо. Ја знам да могу мирно да спавам. Чиста ми је савест. Волим ову земљу и људе. Подарила сам им оно своје најинтимније, своје песме, своју реч и трудила се да децу и одрасле потакнем на размишљање, да им пренесем љубав. Јер, љубав увек недостаје, ње је увек мало.
Ваше укупно стваралаштво, како то рече Десанка Максимовић, могло би се ставити поднаслов једне једине песме „Да живот буде љубав“. Пишете ли сада, имате ли снаге?
И поред свега, покушавам да запишем понешто о овоме што нас је снашло. Песник је једноставно зато, да увек запише, не по некој наредби, већ по унутрашњем императиву властитих осећања. Те моје нове песме, једно је сигурно, биће много тужније јер сам сваку од њих дубоко преживела. То је као жива рана из које потече стих. То су једноставно моје песме.
У Београду, октобра 1994. године
Извор: РТ Будва
