Autor: Maja Todić
„Ti si zadnji romantik na ovom svijetu što se sporo kreće i čeka raj…“
Kao grom iz vedra neba stigla je u nedelju uveče vest da je preminuo Dževad Prekazi. Nema više čika Prekija. Čoveka koji bi vam uvek „sasuo“ istinu u lice. Koji bi jedva dočekao da „udari kontru“. Čoveka koji je fudbal voleo iskreno iako mu je fudbal slomio srce više puta. Čoveka koji je do kraja rešenje za sve video u ljubavi i kućnom vaspitanju.
Čoveka.
Upravo tako. Ostali smo pre svega bez čoveka, a onda i velikog, velikog fudbalera. Jednog od najvećih. Umetnika i borca na terenu. Čoveka Partizana i Galatasaraja.
Partizan se njega odricao, on Partizana nikada nije
Za Partizan se borio i kao igrač i kao trener u mlađim kategorijama i kao, pa uslovno rečeno, penzioner. Kad god bi njegove (uvek osnovane) kritike postale neprijatne upravi, bilo kojoj, požurio bi klub da ga protera, da ga skloni, da ga utiša. Da pokuša da mu, na primer, ne dozvoli da na turniru omladinaca (koji igraju protiv turskog rivala) izvede početni udarac. Ali, Prekija su uvek čuli i videli oni koji predstavljaju onaj pravi Partizan. I to je najvažnije.
U Humsku je došao kao dečak, u generaciju predvođenu Momčilom Mocom Vukotićem za koga je, do poslednjeg daha, govorio da je najveći igrač koga je Partizan ikada imao. Znao je Prekazi veoma dobro koliko je on vredeo i koliko je bio dobar. Nije nikada krio tu samosvest koja ga je karsila, ali zbog toga nikada u razgovoru nije delovao arogantno. Ali je još bolje znao da vam kaže ko je od njega bolji. To je uvek u njegovim pričama bio Moca, ali i Johan Krojf koji je poželeo i pokušao da ga dovede u Ajaks.
Za one koji su ga gledali kako igra bio je oličenje onog pravog Partizana – dobar dribler, razozan šut, borbenost, drskost. Ali uvek i pre svega – vojnik kluba sa kućnim vaspitanjem naučen da poštuje starije, da bude vredan, da radi… Izgleda da nisu uspeli da ga ukalupe samo da sve to radi pognute glave. I dobro je da nisu. Jer to onda više ne bi bio Preki koga su voleli i navijači svih drugih klubova u bivšoj Jugoslaviji.
Kada je iz Partizana prešao u Hajduk navijači su bili šokirani i besni na klub. A to je bio tek prvi put da se Partizan odrekao Dževada Prekazija. Nikada nije direktno hteo da optuži klub, ali nije ni krio da su iz kluba i od Nenada Bjekovića krenule priče da je iz tima odstranjen jer je „vodio noćni život i pio“.
„To se desilo iz vedra neba. Ja sam po povratku iz vojske trenirao i u jednom trenutku sam imao duel sa Nenadom Bjekovićem. Ali, to smo brzo završili. Naravno da sam ja bio u pravu. Pokazao sam da treba da računaju na mene. Bili smo prvi te sezone, a ja sam te polusezone bio najbolji igrač. Krenula je nova sezona i imali smo prijateljsku utakmicu protiv Borca iz Čačka. Mene, pokojnog Mancea i Čavu Dimitrijevića je izostavio iz tima. Nisam znao zašto“.
„Onda se u klubu pričalo kako ja navodno vodim noćni život i pijem. Mogli su sve da kažu, bilo šta drugo, ali to ne. Niti sam ikada pio, niti pijem. Izuzev cigara i kafe ja ništa drugo ne radim. Noćni život nikada nisam vodio. Ja sam se u životu dva puta napio – kad sam se oženio i tada kad smo bili prvi. I to je bio moj noćni život, kada smo svi zajedno slavili. Mene to nikada nije zanimalo, ja sam imao svoj svet. Ni sad se ne družim praktično ni sa jednim čovekom iz Partizana. Imao sam tada devojku, moju današnju ženu Jelicu i družio sam se samo sa njom. Voleo sam muziku i da slušam ploče. Naravno, voleo sam sa devojkom da idem u tadašnje restorane, ali na večeru“, pričao je dok smo u decembru 2017. razgovarali za potrebe intervjua (koji je objavljen u januaru 2018.) i pijuckali kafu u njegovom omiljenom kafiću na Dorćolu.
Zabolele su ga laži i zatražio je da ode. I to isto mnogo govori o Dževadu Prekaziju. Njemu je Partizan bio sve. Beograd, iako u njemu nije rođen, bio mu je sve jer je u Beogradu živela Jelica. Ali, on je bio spreman da ode jer ga je klub izdao. Izdali su ga ljudi.
Svi putevi vode u Istanbul… Iz njega vodi samo jedan – za Beograd
„Preko preče, naokolo brže“ kaže narod. Pa tako i Prekazijev put posle Partizana. Hajduk, Amerika u kojoj je igrao mali fudbal i sudbina koja ga je odvela u Galatasaraj.
U Istanbul je poveo Jelicu, poneo kopačke, fudbalsko umeće i stav koji ga je uveo u legendu. Malo koji stranac, a posebno u to vreme, može da stekne takav status u Turskoj. A Prekazija su obožavali.
Hajde što im je doneo titule na terenu, što ih je oduševljavao potezima. Ali, pričao mi je, status legende donelo mu je to što se zauzeo za saigrače i za klub kada su ih carinici kinjili na aerodromu. Svi su ćutali, samo se Prekazi bunio. Posle posebno činjenica da nije pristao da promeni prezime kako bi dobio tursko državljanstvo i kako nije želeo da poljubi ruku predsedniku države. Umesto toga mu je poklonio svoj dres.
Dr Nele Karajlić: Halidovi „Ljiljani“ u Komptonu – Fudbal i migracije
„Uvek sam po prirodi bio buntovnik. Kada smo išli na prve pripreme putovali smo u Nemačku i na aerodromu u Minhenu nakon pasoške kontrole su nas odveli na stranu, sve nas. A trener nam Jup Derval, njihov selektor sa kojim su bili prvaci sveta i Evrope. Mene je to toliko iziritiralo da sam napravio haos. Novinari su sve slikali i oni su videli ko sam i šta sam. Turke su uvek smatrali ljudima drugog reda i kada su videli da neki stranac brani njihovu čast, a oni ga ne znaju… Svidelo im se što sam stao na stranu pravde. A onda i moje čarolije na terenu. Oni 13 godina nisu bili šampioni. A sa mnom dva puta…“, pričao je.
Ulica u ovom velikom gradu u kome se sreću svetovi i koji se baškari na dva kontinenta nosi ime po Dževadu Prekaziju. Možda ga i mi udostojimo takve časti sad kada ga više nema.
Bližio se kraj karijere, ali još se pred njim lopta kotrljala, kada su u bivšoj Jugoslaviji počeli ratovi. Dok su neki gledali kako da se sklone, on je sa svojom Jelicom spakovao kofere i vratio se u svoj Beograd. Bila je 1993. godina i svi su mu govorili da je lud – i Srbi i Turci.
Imao je neprijatnosti, doživeo je da ga vređaju, da ga nazivaju raznim imenima. Ali, on je uvek ponosno koračao beogradskim ulicama.
„Ja samo mogu da dajem ljubav. I opet se vraćam na ono osnovno – kućno vaspitanje. Ja nikome ništa nažao nisam učinio. Uvek sam išao uzdignuta čela i u gradu u kome sam doživeo sve najlepše ja sam mogao slobodno da šetam iako su bila zla vremena. Imao sam neprijatnosti, ali uvek je pobeđivala ona bolja strana – ljudskost. Ljubav. Ljubav prema svemu. Ja ne mogu da okrenem leđa Beogradu, Dorćolu, ovo su moji ljudi“, govorio je bez ikakvih zamerki onima kojima je smetalo to što on, Dževad, Beograd gleda kao svoj. Kao da ime čini čoveka.
A Dževad Prekazi, ponoviću, je pre svega bio čovek. I ove će priče ostati da svedoče o tome i sada kada čika Prekija više nema.
Čegevarista, Dorćolac, partizanovac
„Ovo ste sve vi novinari krivi“.
„Jesmo li baš sve, čika Preki“?
„Dobro, niste baš sve. Ali, ne sme da se ćuti“, znao je više puta da mi kaže.
Od svakoga je očekivao isto – beskompromisnu borbu za istinu. I svakodnevnu borbu za pravdu. Govorio je da nikada nije bio materijalista već čegevarista i ateista. I Dorćolac, iako nije rođen u Beogradu. I da voli ljude.
Borio se protiv „digitalizacije“ trenerskog posla. Verovao je da laptop ne može da bude jedina oprema trenera. Verovao je da je u redu ako sam moraš da kupiš loptu da bi deca mogla da treniraju. Ako ne primaš platu za to što radiš ako je to za dobrobit dece i fudbala. Verovao je da će pomoći ako igrače pošalje bosonoge na teren. Verovao je u umeće u telu, nogama, glavi i na terenu, ne u poznanstvima mimo njega. Verovao je da je u fudbalu istina. Da nju svako može da vidi. Samo ako fudbal gleda zbog ljubavi. A ne isključivo kao biznis.
Borio se i protiv „digitalizacije“ života. Nije razumeo da svi sede u kafićima i svako gleda u svoj telefon. Zbunjivalo ga je to. Mislio je da je nemoguće da ljudi nemaju jedni drugima šta da kažu.
Partizanov paradoks: Katastrofalni rezultati, a navijači odbijaju ostavku uprave
Borio se za Partizan. Borio se za Srbiju. Protiv neuspešnih uprava kluba koji je voleo i loše vlasti u državi za koju je živeo. Neke promene je dočekao, neke bitke moraće da se vode bez njega kao što je on nastavio da ih vodi i kada je njegova Jelica ovaj svet napustila pre njega. A svi koji su ga (i površno) znali mogli su u svakoj reči da osete koliko ga je to slomilo i promenilo. Ugasilo jedan deo njega.
I dok se u postizbornom periodu svi pitaju šta je rešenje za srpski fudbal, Dževad Prekazi je pre gotovo deceniju ponudio rešenje:
„Uvek ima rešenja. Ljubav. Nije bitno gde. Ako ti u Savezu vole fudbal i gledaju nešto lepo da urade za ovu zemlju, to je rešenje, a ne da se gleda samo materijalno. Isto je i u klubovima“.
„Mora da se zna šta se hoće, a ono najlepše u fudbalu je da dođu ljudi sa decom i da uživaju, a ne da dođu sa mišlju da je namešteno“.
„Neka uzmu izjavu Margaret Tačer pa neka počnu od toga na tim svojim skupštinama. Može to svuda da se uradi, ali evo ko da uradi? Moraju da se regulišu stvari u Zvezdi i Partizanu jer su oni ogledalo srpskog fudbala. Mi jesmo Zvezda i mi jesmo Partizan i treba održati nekadašnji nivo, a ne da se gleda u komšijsko dvorište“.
„Ako iole postoji časti, poštenja i ljubavi sve može da se reši u roku od 24 sata. I neće više biti mržnje nego poštovanja ili strahopoštovanja. Šta ostavljamo mi ovoj deci? Ne smemo da im ostavimo misao da sudija rešava meč. Meč rešava umeće na terenu“.
To vam je bio Dževad Prekazi.
Neka vam je laka zemlja, čika Preki. Srešćemo se opet negde. A do tada ćemo valjda umeti bar da vas pamtimo, kad već nismo umeli da vas poslušamo.
Izvor: Sport Klub
