Treća zbirka poezije „Večni život” pesnikinje Milice Špadijer (37) donosi završnicu trilogije započete knjigama „Šar-planina” i „Novo groblje”. U središtu njene poezije su život i smrt, vaskrsenje i ljubav… Između ostalog, nova zbirka (u izdanju „Kontrast izdavaštva“) postavlja pitanje šta znači biti živ i čemu nam služi život. O zbirkama pesama, o poeziji danas, o pesnicima koje čita Milica Špadijer govori za NIN.
Posle „Šar-planine“ i „Novog groblja“, stigao je „Večni život“. Šta je zajedničko ovim knjigama?
Ako je „Šar-planina“ bila borba za život, a „Novo groblje” dijalog s njim, čini mi se da je „Večni život” pokušaj da razumem šta je zapravo život i čemu služi. Kad sam objavila prvu knjigu, pomislila sam da više neću ni moći da pišem poeziju, da sam rekla sve što sam htela. Onda sam s drugom shvatila da se neke teme, pa čak i – vrlo uslovno rečeno – likovi, a svakako motivi, ponavljaju i da me možda čak i opsedaju. U „Večnom životu” sam im se vratila i sagledala ih iz novog ugla. U tom smislu ove tri knjige zaista čine celinu, odnosno trilogiju, iako to nisam unapred planirala.
Koliko ima ličnog u ovim zbirkama?
Lično je sve što je u njima, samo je to u „Šar-planini” najdirektnije, a u „Večnom životu” je težište pomereno na kolektivno.
Šar-planina i Novo groblje su lokacije. Ali kako gledati na večni život?
Pitanje je koliko su Šar-planina i Novo groblje lokacije, a koliko jedan skup značenja koja ta mesta nose za mene. „Šar-planina” je bio jedini naziv za moju prvu zbirku, koja je za mene bila kao neka šarena planina na jugu, a „Novo groblje” nastaje u trenutku kad sam se preselila blizu njega i kada je tu sahranjena moja kuma Tanja Popović. Tako da je ta knjiga zaista bila moje novo groblje u koje je svašta sahranjeno, odnosno pohranjeno. Večni život je, u hrišćanskom smislu, ono što dolazi kad vremena više ne bude. U neku ruku, i to jeste lokacija, odnosno odredište, ali ja ga zapravo tretiram kao odluku koju donosimo svakoga dana. Odluka o kojoj govorim ista je ona koju je Gavrilo Princip napisao u tamnici, u pesmi „Umiranje”, navodeći reči revolucionara Bogdana Žerajića, što je opet parafraza Novog zaveta: „Ko hoće da živi, nek mre, Ko hoće da mre, nek živi.” Nije, dakle, dovoljno samo odlučiti da se živi – moramo odlučiti da ćemo živeti tako da zadobijemo večni život. Naravno, ne mislim na slavu, večno ovozemaljsko pamćenje i slično, nego na večni život duše i stalno opredeljivanje za veru, nadu i ljubav.
Milica Špadijer objavila „Večni život” – završni deo pesničke trilogije
Za „Večni život“ kažu da „nije još jedna u moru lirskih beležnica svakodnevnih trivijalnosti, već knjiga visoke samosvesti o sebi u svetu i svetu oko sebe“. U kojoj meri je stvarnost (ne)inspirativna za jednog pesnika?
To je napisao Vladan Bajčeta i jako sam srećna što je prepoznao moju težnju da pišem o nečemu većem. Stvarnost je sve što imamo, iako je izuzetno upitna. Sam taj paradoks za mene je vrlo inspirativan, jer volim da posmatram i pokušavam da nešto shvatim. Mislim da pesme i nastaju u tim pokušajima da se stvarnost razume iznutra.
Osim života i smrti, tu je i ljubav, kao treći i značajan motiv vaših pesama…
Ljubav i smrt su dva najvažnija stožera u umetnosti, a i u svakom pravom životu. Moja pesma „Ljubav” posvećena je mom mužu i drago mi je što sam za nju dobila „Lenkin prsten” – nagradu vezanu za verovatno najveću ljubav opisanu u našoj poeziji.
Čitajući zbirku pomislio sam da se potvrđuju reči književnice Isidore Sekulić da poezija ne može bez života i smrti, ali i da život i smrt ne vrede bez poezije. Ima li istine u tim njenim rečima?Naravno. I mislim da se to može tumačiti na dva načina i da su oba tačna. Jedan je da život i smrt u kojima nije bilo poezije, u onom najširem smislu te reči, a to je – lepota, nemaju vrednost koju su mogli imati. Drugi je da i život i smrt mogu biti opevani, odnosno prelomljeni kroz prizmu poezije i time mnogostruko obogaćeni.
Jedno od poglavlja počinje Njegoševim rečima knezu Vasi Popoviću: „Sjutra uveče dođi da se učiniš sasvim žitelj pustinje cetinjske.“ Otkud Njegoš?
U trenutku kad sam to pisala mnoge stvari u mom životu su mi delovale i pustinjski i pustinjački. Onda sam naišla na to Njegoševo pismo i u tom pozivu, uz nastavak „Ti znaš kakvo je moje srce – dosta sam ratova” prepoznala usamljenost i umor ispraznosti. Pustinja cetinjska je, tako, za mene bila kancelarijski posao, a taj deo rukopisa posvećen je ljudima i zanimanjima.
Deo zbirke „Južni aspekti“ posvećen je Kosovu – tu je Momirka koja sama čuva Crkvu Svetog Luke kod Peći, tu je s plavim očima i polomljenim telom monah Damaskin iz Dečana, tu je ubistvo žetelaca, tu je Paštrik, tu su Bogorodica Ljeviška i Pećka patrijaršija… Svaka pesma kod čitaoca može stvoriti sliku pred očima. Šta je vama Kosovo danas i kakve ste utiske poneli kad ste bili tamo?
Kosovo je sve ono što su nam pričali – sveto, polje kao nijedno, srce Srbije. Činjenica da je narod kojem pripadam stvorio takav metafizički prostor za mene, kao nekoga kome je emocionalna geografija težište stvaralaštva, neverovatno je blago. Najvažnije utiske sam, nadam se, utkala u ciklus „Južni aspekti”, a opet možda i nisam, recimo – Momirku koja govori da „Sveti kralj ponovo počinje da vlada”, misleći na Stefana Dečanskog. Ono najbitnije što sam ponela jeste saznanje da su oni koji su na Kosovu ostali, ostali tu s razlogom.
Pesmu „Gaza“ ste napisali oktobra 2023, kad je počeo rat u Pojasu Gaze. Kako takvi užasi utiču na pesnika? I šta može pesnik u takvom svetu?
Ta pesma nastala je iz mojih pokušaja da razumem, koji me uvek vraćaju u prošlost, a u ovom slučaju u biblijska vremena. Napisana je Izrailju, sa ogromnom tugom zbog neprekidnog ponavljanja stradanja i plača u Svetoj zemlji. A pesnik, kao i uvek, može da oseća i piše i pokušava da u sebi miri.
Naslovna pesma zbirke posvećena je Vidovdanu, pišete: „U lepi letnji dan / Otići u svetli san / I u život večni / Na Vidovdan.“ Vidovdan kao nezaobilazna tačka u srpskoj istoriji?
To se prosto iznova potvrđuje. Toliko je taj datum bremenit istorijom, od Kosova preko Sarajeva, pa ponovo do Kosova, da ne možemo sve i da hoćemo zaboraviti da je tada napravljen jedan zavet koji potvrđuje Novi zavet – zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka. Ako pišem knjigu o Večnom životu, kako mogu da ne pišem o Vidovdanu?
Vaš život čine poezija, novinarstvo i prevođenje. Gde vas ima najviše?
Najmanje trenutno, nažalost, u prevođenju, a poezija i novinarstvo dele moje radno i slobodno vreme na ravne časti. Urednica sam „Malog Politikinog Zabavnika”, što je predivan posao i velika odgovornost, uređujem emisiju „Klepsidra” na Radio Beogradu 2 u kojoj pričam zanimljive priče iz prošlosti, a poeziju pišem kad sveća dogori.
Čemu vas je naučila poezija?
Da mogu sve da preživim. Kad pomislim da ne mogu, setim se da je tako već bilo i da sam onda – pisala pesme. U stihove se može spremiti sve, naročito ono neprihvatljivo, neoprostivo, neprebolno.
Kako birate teme za svoju poeziju?
Nisam sigurna da je to moguće, birati teme. Ono što znam jeste da motivi biraju mene, da su to stvari koje mi dolaze u život kao čičak se kačeći i čekajući svoj trenutak. A teme valjda onda izrastaju iz rana koje ti čičkovi prave kad uspeju da se dokopaju kože. Ipak, posebno me interesuju zajednička iskustva mog naroda koja se trudim da prenesem dalje, jer iskreno verujem da ne možemo razumeti ništa ako krećemo od „ja” i „danas”. Neka bude onda da hoću da moja poezija govori o „mi” i „jednom davno”.
Da li je poezija danas pomalo zanemarena?
Ne više nego obično, a u našem društvu je, čini mi se, posebno živa. Imamo nekoliko grupa koje organizuju pesničke večeri koje su prilično posećene, poezija se dosta piše i zahvaljujući društvenim mrežama, ima i prilično dobar domet.
Koje pesnike vi danas čitate?
Uglavnom čuvene i mrtve. Poslednje što sam čitala su izabrane pesme Ane Ahmatove, volim Momčila Nastasijevića, Desanku Maksimović, Bodlera, Šekspira…
Između brojnih nagrada, dobili ste i „Mladog Disa“ (2019). Koliko obavezuje nositi priznanje nazvano po takvom velikanu poezije? Zašto danas treba čitati Disa?
Disa treba čitati jer je nepodnošljivo tužan, jer je tako savremen i važan. Moja pesma „ SUNT ALIQUID MANES nazvana je tako po početku elegije rimskog pesnika Propercija u kojoj mu se javlja duh njegove mrtve drage Cintije, ali bi njen najtačniji prevod možda bio baš „Noćas su me pohodili mrtvi”.
Vaš savet mladim pesnicima glasio bi…?
Sebe shvatajte neozbiljno, a poeziju ozbiljno.
Izvor: NIN, br. 3958, 5, 11. 2026, str. 42-43,
