Имају ли мале земље шансу да воде самосталну политику ако их велике силе виде као део њихове сфере интереса или подручје које желе да дестабилизују, о Косову и Метохији и утицају албанске емиграције на начин на који је разрешено косовско питање, о томе како је идеја људских права постала политичко оружје, како је српски национализам коришћен за рушење комунизма, али и о данашњем свету без идеологије у емисији „Релативизација“ ауторка и новинарка Љиљана Смајловић разговарала је са научним саветником на Институту за новију историју Србије Петром Драгишићем.
Крајем седамдесетих година драстично се променио спољни контекст албанског питања у Европи и то је, како указује Драгишић, последица вакуума у који је Албанија ушла када је раскинула односе са Кинезима, а није их имала ни са Западом ни источним блоком.
„Онда креће битка за Албанију и то се лепо види од годишњице Призренске лиге када је Енвер Хоџа говорио о томе да Косово треба да добије посебан статус, почео је отворено да се меша у југословенска питања, а у исто време види се његово намигивање Западу. Он осећа да је дошао тренутак да може да тргује, да се отвара геополитичка пијаца и он бира западни блок. Он је говорио да иза Срба стоје руски фактори на КиМ и тиме показивао Западу да ће, ако Срби надвладају на КиМ, ту на крају доћи Руси. Уочљив је континуитет албанске идеје да успостави однос са Западом да се од Запада тражи заузврат КиМ“, објашњава Драгишић за РТ Балкан.
На констатацију Смајловић да се често говори о политици у Југославији на КиМ, а не толико о албанском утицају, Драгишић подсећа да се радило на стварању наратива да су Албанци дискриминисани у политици и економији КиМ.
„Али, то није било тако. Од пада Александра Ранковића 1966. године, ствари се мењају драстично, Албанци преузимају политичке полуге власти, албанска аутономија јача и уставним реформама, Косово готово стиче статус републике, има право на свој Устав 1974. године, полицајац из Београда нема право да интервенише на КиМ“, подсећа Драгишић.
Албански фактор је добио доста у Југославији, указује Драгишић, а како каже, „чак је и Слободан Милошевић касније покушао да успостави однос са албанским друштвом.
Митрополит Јоаникије у „Релативизацији“: Да избегнемо Његошево проклетство, вратимо капелу на Ловћен
„Он је покушавао да направи елиту лојалних Албанаца, али није ишло. Сетимо се 1996. године и покушаја Милошевића да са Руговом направи договор о повратку албанских ђака у школе. Већ наредне године почиње нека врста побуне. Милошевић је имао идеју да направи неки договор са Албанцима, али је било прекасно“, објашњава Драгишић.
На питање колико су наше безбедносне службе и политичка руководства у то време разумевале да већ неки кругови са Запада подржавају Албанце, Драгишић истиче да су наше службе у то време, упркос стереотипима о јакој УДБИ, биле слабе.
„Она је имала само неколико хиљада запослених, подељена на девет јединица, веома уситњена. Ипак, руководство је веома добро разумевало ситуацију, али имам утисак, да су се водили интуицијом, а не обавештајним подацима. Наше руководство је имало страх да је интрига о КиМ инспирисана и са Истока или Запада, али није било одговарајућих података 1981. године“, указује Драгишић.
Говорећи о томе да су Американци увек имали план А и Б за наша питања, Драгишић подсећа на Никсонову посету 1970. године.
„У Загребу је говорио о непобедивом духу Хрватске, једна порука је била у Београду, друга у Загребу. И тада се схватило да Америка има план А и Б за Југославију. Један да дају подршку СФРЈ, а други да дође до распада Југославије и Америка узме те западне делове под своју контролу“, истиче Драгишић.
На питање да ли је више слабљењу српског фактора на КиМ доприносила наша унутрашња политика или то што су САД радиле да појачају позицију Албаније на КиМ, Драгишић наводи да је питање КиМ било пре свега генерисано споља, али и изнутра.
„Државе попут Србије имају зависност од спољног контекста, али је питање КиМ генерисано и споља и унутра. У тренутку када имате једно подељено друштво, када делује неки спољни фактор, онда то пуца, нема опстанка“, указује Драгишић.
Шта би се десило да се нешто другачије радило по питању КиМ?
Драгишић указује на пример Чеченије сматрајући да има места поређењу са КиМ.
„Демографски је слична Косову, рат је био веома суров. Руси су успели да пацификују Чеченију и да од Чечена направе своју лојалну војску. Поставља се питање како се то није догодило на КиМ. Србија није имала фактор – велики новац. Русија је пре свега великим новцем купила лојалност Чеченије, обновила земљу. Ово је понуда коју Србија није успела да дâ Албанцима“, сматра Драгишић.
Коментаришући ставове да би боље лобирање српске стране могло да промени однос снага када је реч о КиМ, Драгишић наглашава да је то површно гледање и да се политика САД не може променити са неколико милиона долара.
„То нису урадили ни Албанци, ни њихов лоби. Шта може да уради лоби? Да поднесу неку резолуцију, амандман који се обично не усвоји, да питање уђе у јавност. Али, ако то не одговара стратешким интересима неке силе, онда то остане само реч на папиру. Овде се преклопила акција лобиста и стратешких интереса САД“, наводи Драгишић и додаје да се „на кратак рок ништа неће променити о статусу КиМ и да је тешко очекивати било какву промену“.
О томе шта је данашња главна идеологија великих сила, Драгишић истиче да је нема и да је на делу само употреба силе.
„Идеје су потрошене. Видећемо када се ратови заврше, можда ћемо добити нову идеологију. Тренутно се показује да смо ушли у време када не можемо да духовно обрадимо стварност и да рат може да се води без наратива“, закључује Драгишић.
Извор: РТ Балкан
