Piše: Petar Peca Popović
Stajem u 7.10 na začelje reda ispred zgrade u kojoj sam prvi put glasao davne 1968. Čekajući da ispunim svoju građansku i moralnu dužnost, nešto razmišljam: živim predugo, nezasluženo, ako se zna decenijsko otimanje sa zdravljem, da sam po godinama nadmašio sve moje Popoviće, da usput pogubih mnogo prijatelja boljih od mene, te da poslednjih sedam godina trpim posledice dveju rečenica koje sam izgovorio u jednoj gledanoj TV emisiji, a rekao sam: „Nadam se da ću umreti u normalnoj zemlji. Valjda sam toliko zaslužio.“
Bila mi je zabranjena promocija knjige baš u gradu izdavača. Posle su takav primer sledila brojna gnezda kulture uzduž i popreko Srbije. Negde su kazali da se knjiga ne uklapa u njihovu programsku koncepciju, negde tražili izgovor s iznenadnim komunalnim kvarovima, za neke biblioteke posedovah „dug jezik“, a negde je samo spominjanje mog imena izazivalo radikalno zgražavanje. Pritom, svi su dobro znali da na promocijama nikad i nigde nisam pričao o politici poštujući činjenicu da ljudi dolaze zbog književnosti i muzike koja te događaje dopunjava. Kad sam potom, kao jedan od 14 zabrinutih građana zbog stanja u Srbiji pre tri novembra ušao u Proglas, prestao sam da išta objavljujem, kako sebe i potencijalne organizatore ne bih dovodio u neprijatnosti kod lokalnih silnika.
Svaki društveni angažman ima svoju cenu. „Dežurne patriote“ odnosno kerberi sa zadatkom da cenzurišu, sprečavaju ili stopiraju sve što nije po njihovoj meri prepoznali su u meni opasnog stranog plaćenika, ustašu i kurtijevca, već šta je kome tog trena odgovaralo. Nije mi uvek išlo od ruke da shvatim kako sam postao baš toliko nepodnošljiv. Prvo sam popio nogu u Radio Beogradu u kome sam sarađivao još od 1968. Potom sam doživeo da me posle 17,5 godina iz jednih novina izbaci čovek koga nikad ranije nisam video, isti onaj što je nedavno priveden da uvede disciplinu u nedresiran dnevni portal. Moje ime je zabranjeno da se spominje u najstarijoj novinskoj kući na Balkanu u kojoj sam učestvovao u osnivanju dva magazina i jednog dnevnog lista.
Zbog toga sam, zapavši u ozbiljnu starost, odlučio da ponovo objavim knjigu u uverenju da je Srbija malo i moja zemlja. Za četiri meseca imao sam šest predstavljanja knjige. Tri ovde, isto toliko izvan Srbije. Svuda sam video nasmejana lica, gledao oči koje sijaju i osetio toplinu iskrene podrške. Znam da dobronamernim ljudima u Pančevu, Zemunu i Gornjem Milanovcu nije bilo lako da me ugoste, ali sam isto tako prepoznao njihovo zadovoljstvo zbog priređivanja takve manifestacije. Delili smo istu radost zajedništva.
Ovih dana, pošto je „rođeni pobednik“ priznao poraz, osećam u duši duboki mir. Okupljajući se u Proglasu (ne tražeći ništa za sebe) znali smo da nam predstoji ozbiljan i izazovan proces. U borbi za promene učestvovali smo strasno, čista srca i obraza. Doprinosili smo tom toku svesni rizika i cene, čvrsto uvereni u ispravnost i neophodnost izmene korumpiranog sistema. Trpeli, verovali i sve vreme širili nadu ne tražeći ikakve zasluge. Upalili baklju u mraku. I dočekali svetlost. Upravo zbog takvog bezinteresnog pristupa Proglasa, kao principijelnog i ispravljajućeg, svesni smo da će popravljanje stanja zauvek biti naša dužnost. Ne smemo da gubimo iz vida ko je i kako ponizio nacionalne institucije, da zaboravimo svakog otrovnog bota i specijalce režima iz kulturne i akademske javnosti koji su se ovajdili dok se društvo temeljno urušavalo.
Ponosan sam što sam bio u tom društvu i procesu, i savršeno znam da nam predstoji još iskušenja, ali vredelo je. Gajim nadu u srcu da sam time stekao pravo da umrem u stvarno normalnoj zemlji. To mi pobednička mladost i njena odlučnost nekako garantuju. Sada, kada počinje novo poglavlje u istoriji Srbije, nisam siguran da ću još koji put stajati u redu za glasanje. Moje godine, kilometraža i narušeno zdravlje imaju svoje zakonitosti.
Izvor: Radar
