Пише: Зоран Јанковић
Разум и осећајност, режија Џорџија Оукли
Шта је савремени филм без контроверзе, све и да се брзо испостави да је она јалова, промашена, а канда и посве бесмислена? Овако је то кренуло – јуна месеца холивудски студио (махом усредсређен на независни и уметнички валиднији филм) “Фокус Фичерс” предочио је трејлер за нову филмску адаптацију бестселера Џејн Остин Разум и осећајност, и брзо је кренула пословична халабука, праћена једнако пословичном прашином. Наиме, остиновци пуристи су већ на основу трејлера замерили редитељки Џорџији Оукли подоста тога. На пример, костими су нетачни, даме би требало да носе хаљине знатно подигнутијег струка и израженијег пада.
Фрузуре су безмало превратничке и јертичке, јер уместо умиљатих и уређених локни доминарију спуштене, па и незауздане равније дамске косе, мајка је по изгледу недодустиво блиска са својим кћерима, које у роману имају 19, односно 16 или 17 година, а лик непоправљиво суздржаног пуковника овде је видно скочнији и срчанији, а уз то носи и браду… На све то редитељка Оукли, која се пре неколико година снажно препоручила врсном и поприлично туробном британском ретро шик квир драмом Blue Jean, на те и сродне приговоре јасно је и одрешито одговорила и поручила да је она при стварању основног тона и идејног ткива ове нове екранизације на уму имала темељну дефетишизацију предлошка Џејн Остин и света приказаног у њему.
И управо тако – дефетишизација је кључна реч при декодирању приступа Џорџије Оукли у случају ове одличне филмске адаптације. Наиме, Оукли је овде остала верна кључним поставкама и одредницама и романа и света и читаве митопоетике Џејн Остин, док је на другој страни имплицитно потцртала неке друге аспекте, помогавши притом актерима приче Разума и осећајности да се у извесном смислу еманципују од очекивања гледалаца оданих искључиво најувреженијим приступима.
До тог циља дошла је одржавајући крајње деликатну равнотежу између те две димензије ауторске мисије. Основна идејна конструкција овог дела Џејн Остин, као и других њених дела уосталом, лако се може разумети будући да њена проза и микроуниверзум тога доба, као и друштвене класе унутар које се напросто сударају протагонисти, нужно мора да садржи следеће ударне мотиве: љубавну вртешку, клаустрофобију у приказу оптерећења које неизоставно носе настојања актера да опстану у друштвеној класи у којој су рођени, а из које кисметском лутријом каткад могу и да испадну, те меритократски јасно позиционирана и интонирана завршница у којој срећан исход следује искључиво уколико актери приче науче и докажу да су кадри да победе, зауздају и потисну властите слабости (на пример, разум и осећајност, односно гордост и предрасуде).
Све то је присутно и постављено у прецизној међусобној размери: љубавна вртешка се окреће задовољавајућом брзином (ова филмска верзија има беспрекоран ритам, као и изразито консеквентно приповедање кроз минуциозно одрађена три чина), гледалац (наравно, искључиво онај добронамеран и нимало циничан према тој и таквој врсти садржаја) може да осети нелагоду и тескобу покушаја опстанка у строго кодираној друштвеној класи, а меритократски срећан исход је нешто што је ауторка, након низа дискретних интервенција, у дело спровела са подоста такта и елеганције. У том погледу Разум и осећајност очитава више оданости духу прозе Џејн Остин у односу на претходне екранизације, на пример биоскопску варијанту у режији Анга Лија и по сценарију Еме Томпсон, која је познату причу превела на територију полетне и поприлично безбрижне комедије нарави, док је за телевизијску верзију од пре двадесетак година одабрала поџанр ретро шик романси са нагласком на опробаним костимографско-власуљарским решењима.
Међутим, оно што ову екранизацију издваја, па онда и чини сасмосвојним филмским уметничким делом у овој брзпотезној 2026. години, јесу суптилне интервенције и на визуелном и на значењском плану. Као што је већ истакнуто, редитељка Џорџија Оукли је у налету дефетишизације визуелно ослободила актере, допустивши им да илузију пуноће бивствовања досегну и уз помоћ несавршеног изгледа и можда недостатне (ауто)стилизације, а да нема ама баш никаквог неумесмо-неодмереног радикализма који би разорио тај Остинленд.
С друге стране, младе актерке и њихови сателити (страшљива мајка, далека рођака склона неустрашивом проводаџисању) и даље су снажно усредсређени на митове великих љубави за живот цео, или барем на добру и смислену удају уз могућност продужетка сна о благодетима пасивних прихода. Оукли мудро одбија да полемише са таквим светоназорима, она не преиспитује и не прекорева своје јунаке, већ нас зналачки и тихим гласом подсећа на оно универзално, на оно што је заједнички садржатељ протагониста Разума и осећајности и нас садашњих: порив за љубављу, спокојем, ситним расдостима и надасве опстанку пред ударима увек хировитог фатума. У том свом аспекту је Разум и осећајност у виђењу Џорџије Оукли и притајено политичан, јер причу о преживљавању враћа њеном корену, истрајном витализму најопштијег и, самим тим, најљудскијег типа.
Колорит филма је загаситијих тонова него што обично бива у случају екранизација значајних дела те епохе, монтажа је разноврсна а опет и циљано дискретна, нема ама баш ниједне слабе карике у креацијама разиграног и надахнутог глумачког ансамбла, те је општи утисак доста близу самом средишту мете, с тим да овај филм у асоцијативном смислу јасно указује шта све то није ваљало с потпуно промашеном екранизацијом Орканских висова (по делу Емили Бронте) с почетка ове исте календарске године.
Извор: Време
