Пише: Ранко Павићевић
„Линија Владимира Величковића можда је најтежа коју је повукла наша рука и данас представља једну од драгоцености светске ликовне културе. Тој чињеници више не требају заступници“, рекао је једне прилике велики пјесник Матија Бећковић говорећи о сликару Владимиру Величковићу. Да је то апсолутно тачно потврдио је овај велики сликар који већ тридесет година узбуђује ликовни живот Париза, скупа са Дадом Ђурићем и Љубом Поповићем, на заједничкој изложби слика која је почетком фебруара отворена у Београду. Био је то добар повод за разговор са сјајним сликарем, чланом Српске академије наука и уметности и редовним професором паришког Бозара.
Ви сте сликар изразите фигурације. Сликар, човјек без лица у покрету, сликар „непознатог кога гоне“. Колико у Вашем сликарству има аутобиографског?
Од себе се, пре свега, не може побјећи. У своје дело сликар, тј. уметник уопште, уноси оно што је он сам, поистовећује се са оним што ради, посматра оно што га окружује, а све га то издваја као индивидуу у односу на остале. Са фигурацијом којој ја припадам, то је више него јасно и нису јој потребни пропратни текстови и појашњења.
Весна Парун у разговору са Ранком Павићевићем: Пригрли ме, Будво
На Вашим сликама видљива је борба човјека са свијетом. Да ли је та борба узалудна и може ли он у тој ситуацији пронаћи излаз?
Борба неће бити узалудна. Ја верујем у човека са мојих слика, у његову људску драму, егзистенцијалну, физичку, интелектуалну, философску. Тај човек, добро сте приметили, изложен борби, агресији и многим замршеним ситуацијама из којих треба да пронађе свој излаз. Нажалост, он је на мојим сликама суочен са рушењем и разним катаклизмама, а реалност и историја за то му дају доста материјала. Човек је растргнут између онога што би хтео и онога што га спречава да ради. Но, ипак, на мојим сликама увек постоји неки мали зрак оптимизма у различитим варијантама и интензитетима.
Ваши призори су пророчански, а то је углавном оцјена стручне критике о Вашим сликама?
Најзад, тако је. Као неки црв који се увукао у моју имагинацију и у једном тренутку изашао. То нисам могао ни да претпоставим а камоли да пожелим. То је једноставно у мени.
У Паризу сте од 1966. Колико Французи разумеју Ваше сликарство и колико је оно прихваћено?
Никада ми тамо није било лако. Борба траје, а упорност се ипак исплати. Мени компромиси иначе нису блиски. Податак да сам живео и данас живим од сликарства у Паризу довољно говори. Данас могу да кажем да су моје слике у Паризу довољно схватили, а да ли га разумеју, питање је.
Велики је успјех живјети од сликарства у Паризу, бити славан и продавати слике по 300, 400 хиљада франака…
Питање славе је релативан појам. Нескромно би било говорити о мојим успесима јер је то посао других људи. Неколико нас, ја, Љуба, Дадо, ипак смо постали феномени у Паризу.
Кризне ситуације су неретко култури давале нов замах који је људима живот чинио лакшим. Наравно, култура процват не би требала да буде алиби за ствари какве су нам се десиле, али у креативном бесу који произилази из таквих ситуација, може да дође до одређених веома важних резултата у стваралаштву.
Као професор, којим ликовним принципима учите студенте у Паризу и како им је у граду вјечне свјетлости, ако имају амбиције да постану попут Вас, велики сликари?
Увијек сам им говорио да је једини и основни принцип рад, а пре свега, битно је открити макар и најмањи знак индивидуалног, и развијати га након тога на прави начин. Никаква сличност није добра. Сви су они различити међу собом и то је добро. Њима, наравно, сада у Паризу није вријеме наклоњено, а таква ситуација нажалост сада није добра. Журба и нервоза су се уселили у људе и хоће успех одмах и преко ноћи. Међутим, нека врста природне селекције ће одлучити и питање је ко ће издржати, јер много је потребно рада, енергије и пожртвовања, а моји студенти су свјесни тога.
Негдје сам прочитао да је Париз изгубио титулу града умјетности. Да ли је то тачно?
Не, није тачно. Глупост је када кажу да Париз није оно што је био. Њујоршки Метрополитен никада неће моћи да достигне Лувр, а ни њихови музеји савремене уметности не могу се мерити са француским. Тачно је да су амерички сликари присутни у Паризу, да њихова земља много улаже у њих, а да француска примењује метод реципроцитета. Међутим, не може једна култура стара двеста година да се мери са делима старим по хиљаду година.
Емир Кустурица у разговору са Ранком Павићевићем: Мој југословенски гријех
Свједоци смо ужасне кризе на свим нивоима. Колико та криза онемогућава културу, а колико јој евентуално може дати неки нови замах?
Оно што се дешава, не само нама, него и у свету, није баш за похвалу на крају двадесетог века. Вероватно се све то на одређен начин одражава на културу, можда је чак и онемогућава, али је култура у кризним периодима врло често доживљавала нова обнављања.
Колико се криза у нашој земљи одражава на ликовни живот и београдску ликовну сцену уопште, и имате ли увид у то стваралаштво?
Стичем утисак да криза није оштетила културну динамику. Има доста интересовања за уметност, а то сам осетио и када се отварала моја изложба. Наравно, обрадовао ме је толики број галерија. Ниједна од њих када сам их посетио није била празна. Та радозналост је сјајна и то је нешто што ме јако радује.
Већ тридесет година живите и стварате у Паризу. Да ли сте и даље, као што сте некада тврдили, југословенски сликар, упркос чињеници да Југославија у којој сте рођени више не постоји?
Ја нисам француски сликар иако тридесет година боравим на „привременом раду” у Паризу. На питања о националној припадности, ја сам увек одговарао да сам Југословен. Ко је хтео да разуме шта то значи, разумео је. Ове године ће бити шездесет година како сам ја Југословен и као такав представљен свуда у свету. Не видим зашто бих ја сада постао нешто друго. Упркос распаду некадашње „моје” Југославије, гајим илузију да она као моја земља још постоји, ма каква утопија то била. Наравно, пријатељства су то престала да буду, али ипак верујем да ће време учинити своје. Питање је, наравно, да ли ће моја генерација то дочекати?
Многи интелектуалци код нас, па и Ваше колеге сликари, политички су се ангажовали. Да ли је такав ангажман потребан у овом тренутку, иако знам да не желите да говорите о политици?
Можда је важније то што нисмо радили оно што је у тренду, већ смо остали доследни себи. Политику једноставно презирем из дна душе, иако сам схватио да је она неопходна људска активност, без које наводно не би било демократије. Колико је некима потребно то политичко ангажовање не знам, али мислим да је посао сликара пре свега да се ангажује над оним што ради, а не да свој посао и рад ставља у функцију било какве политике и пропаганде. Ја никада нисам стављао потписе на било шта осим на полеђине својих слика. Ја једноставно немам никакву потребу да учествујем у било каквој власти.
Да ли се осјећате љепше овдје у Београду или Паризу?
Тешко је то рећи. Међутим, не може се човјек у новој средини па макар у њој живио тридесет година, осјећати као тамо где је рођен, где му је кућа, где је направио прве професионалне кораке. Корени се не могу ишчупати. То су ствари које чине интеграциону целину са оним шта човек јесте.
Извор: РТ Будва
