Од свих животиња које се хране туђим поразима, једино политичка хијена има способност да, чим пораза нестане, почне да се храни туђом побједом. Управо ту ријетку способност демонстрирао је Драган Бурсаћ, који је, након што је мјесецима студентски покрет у Србији засипао оптужбама за национализам, његову побједу свечано поздравио честитком насловљеном „Слободна Србија“, очигледно рачунајући да ће се у општем слављу заборавити ко је донедавно навијао за чију пропаст. Ријеч је, иначе, о бањалучком новинару, професору филозофије, некадашњем колумнисти Ал Џазире Балканс, данашњем сараднику Радија Сарајево, црногорског ЦдМ-а и портала телевизије Хајат, медија политички блиског бошњачкој СДА, па чак и добитнику Европске новинарске награде.
Дакле, човјек којем се не може приговорити да није имао прилику научити разлику између критике једне политике и моралне дисквалификације читавог народа. Имао је. Изабрао је профитабилнији занат, у којем се новинарска етика третира као непожељан трошак пословања, при чему је најважније да се агендашка роба редовно испоручује, наручилац не пропитује, а уредно фактурише морална супериорност.
У децембру 2025, у тексту „Како су новопазарски студенти од хероја постали ‘балије’ за Србију“, Бурсаћ је од анонимних увреда са друштвених мрежа саставио оптужницу против већинске Србије, а студентским саборцима Новог Пазара приписао националистичко понижавање њихових бошњачких колега. Његова завршна лекција младим Бошњацима гласи: „кад су вам колеге кренуле у протесте са локнастим Исусом“, требало је да знају да ће „сутра (п)остати ‘балије’“. Доказни поступак? Неколико огавних коментара, без утврђивања ко их је написао и какву су везу имали са студентским покретом. То, дакако, није сметало овом друштвеном патологу да постави дехуманизујућу дијагнозу комплетној Србији. А у јулу 2026. саопштио је да су десна застрањивања „постала идеолошка потка тог покрета“. Избори су, међутим, показали нешто друго: Студентска листа побиједила је и у Новом Пазару, граду који је Бурсаћ проглашавао напуштеним и презреним од остатка Србије.
Ни ауторова црногорска каријера није прошла без сличних поука. Бурсаћ је годинама писао за Антену М и ЦдМ, претварајући одбрану црногорске државности у пречесто одвратну и недостојну расправу о српском идентитету. У колумни „У потрази за угроженим Србима у Црној Гори!“ из јула 2021. написао је да „нема било чега што је присмрдило српству, а да није запишано“, да би потом говорио и о „биолошком отпаду“ који наводно улази у Црну Гору. Читалац би могао помислити да је критика српских националистичких и шовинистичких графита могућа и без тога да се припадност српском народу стилски провлачи кроз смрад и урин. Али то би, разумије се, било одвише скромно за новинарску авангарду која се заклиње у антифашизам.
И данас, 26. октобра, исти аутор, згрожен честитком Милорада Додика студентима које је до јуче вријеђао, поставља питање с каквим се то образом политички насилник усуђује прикључити слављу својих жртава. Питање изврсно, готово филозофско, утолико необичније што би одговор могао пронаћи у најближем огледалу, под условом да га још увијек користи. Бурсаћ, истина, није употребљавао Додиков рјечник. Као незнатно образованији припадник исте противстудентске камариле, преферирао је рафиниранију муницију. Умјесто сирових увреда, студентима је, попут каквог аустроугарског котарског френолога, наоружаног шестаром за мјерење лобања и најновијим приручником европских вриједности, издавао увјерења о цивилизацијској заосталости. А сада, када су побиједили упркос и једнима и другима, покушава се прокријумчарити међу ослободиоце, с достојанством човјека који је до јуче потказивао учеснике НОБ-а властима НДХ, а данас се гура у реду за првоборачку споменицу.
Утолико је предивна историјска иронија студентског успјеха још већа.
Јер студенти нису само поразили Вучићеву изборну машинерију. Остварили су једну од највећих еманципација у новијој историји Србије: српско-бошњачко јединство које се није производило на семинарима професионалних енџио помиритеља нити у академском испуштању гасова Бурсаћевих сарајевских ментора, него у заједничкој борби, ризику и жртви.
Управо зато, прије него што се подијеле споменице заслужним ослободиоцима, ваља пописати и оне који су побуни пружали помоћ какву је непријатељ само пожељети могао. Бурсаћева публицистика није само годинама политички користила Милу Ђукановићу и цијелој кохорти бошњачких политичких празнослова у Сарајеву, него је, по учинку ако не и по намјери, изванредно опслуживала и Вучића и Додика. У Црној Гори тако што је критику њихове политике компромитовала антисрпским шовинизмом, испоручујући им пропагандни материјал какав ни њихови најревноснији агитатори не би боље саставили. У Србији тако што је студентски покрет засипала муницијом другачијег калибра, али подједнако употребљивом за исту власт.
Не тврдим, дакако, да су му поменути били послодавци, јер за такав коначни учинак није био потребан никакав уговор: у тој специфичној симбиози, власт и њена тобожња опозиција функционишу као два органа истог организма, од којих један производи болест, а други, под изговором лијечења, брижљиво спречава оздрављење.
Међутим, с обзиром да је феномен бурсаћевштине већ документован као један од најизраженијих облика друштвене патологије, сваки будући покушај његовог представљања као релевантног новинарства биће само нови експонат у већ препуном музеју властите компромитације. Јер, тешко је замислити раскошнији професионални банкрот од човјека који је од властитих брљотина подигао себи споменик, а још увијек хистерично тражи хонорар како би га изнова и изнова свечано откривао.
