У интервјуу за Журнал Вељко Ђурић Мишина говори о својој новој књизи „Крунослав Драгановић – мирнодопски спокој ратног злочинца“. Читаоцима се пружају неке нове информације о тој, међу данашњим Хрватима, врло слављеној историјској личности.
Разговор водио: Александар Живковић
Једна књига угледала је свјетлост дана, али нећете је наћи у књижарама и библиотекама. Волимо данас да се образујемо подкастима, а не читањем истраживања. У случају Крунослава Драгановића и монографије о њему професора Вељка Ђурића Мишине то је вишеструка штета. Прије свега, са њом је лакше сагледати геополитичке процесе на Балкану „дугог трајања“.
Трудио се наш саговорник да вам приближи „срчику“ своје књиге. Па, што рече један човјек, просудите сами да ли је ваља читати.
Александар Ћуковић: Вриједи се борити за повратак повјерења у ријеч
Професоре Ђурићу, Ви сте познати као историчар који већину својих књига приређује на основу до њих необјављених извора. Који су документи у основи ове књиге и која је архивска грађа у њој коришћена?
Својевремено сам набавио део досијеа Крунослава Драгановића који се чува у Београду у Војној обавештајној служби. У међувремену сам добавио 1449 страна Драгановићевог досијеа из Архива Хрватске у Загребу. Мене није толико интересовала грађа о Драгановићу која се чува у Сарајеву. Мислим да је архивска грађа из Београда и Загреба капитална основа за израду ове монографије о Драгановићу, наравно уз консултовање литературе на више језика. У почетку сам желео да објавим комплетан Драгановићев досије, али нисам нашао издавача за тај подухват. Пробао сам са Србима из Бањалуке и са Пала да се тамо објави та грађа, али није било разумевања.
Коначно изашла је монографија, да ли је негдје представљена?
У међувремену добио сам понуду да у Загребу представим књигу јер је Хрватима битно да виде којом грађом располажем. Али далеко, да бих тим поводом, ишао до Загреба.
Ову књигу сам прво представио у Братунцу и Сребреници. Зашто сам то урадио? Крунослав Драгановић је радио у усташком Заводу за колонизацију, што је еуфемизам за чишћење Срба. Он је аутор пројекта чишћења Подриња 1942, које је реализовала Црна легија Јуре Францетића. Из Драгановићевих извештаја писаних у Бијељини види се да је његова идеја чишћење Срба из Подриња и насељавање словеначког католичког становништва протераног из Рајха. Значи, прављење католичког зида на Дрини. Дрина – како су они говорили – граница светова.
Гдје би још, Драгановићевим трагом, ваљало представити књигу?
Желео сам да представим књигу у Босанској Крајини. Крунослав Драгановић је и те како имао улогу у операцији Козара. Наиме, у усташком врху је постојала идеја да се главни град премести у Бањалуку, а како то учинити кад је она у српско-православном етничком окружењу? План је и реализација и овде била чишћење Срба. То је била та прича о „колонизацији“. Постоји извештај из септембра 1942. у коме је резимиран „учинак“ на Козари.
На основу десетак Драгановићевих извештаја о Србима у НДХ, лако је закључити да постоји још велики број његових извештаја и они се чувају код нас у архивама у Београду, али још нису доступни. Поред тога, Драгановић је писао неке текстове – а то је нарочито важно за причу о пацовским каналима – у шифрама. Ја имам шифрарник, али када сам се обраћао бившим службеницима Војне обавештајне службе и УДБЕ, они су се више питали откуд то мени, него што су пружали стручну помоћ у дешифровању.
Како бисте читаоцима Журнала, укратко, представили Драгановићев профил?
Крунослав Драгановић је Шокац са средокраће Брчко – Бијељина. Завршио је католичко сјемениште, и одатле упућен на Политехничку академију у Бечу. На њој је научио неколико „заната“ који су му касније били корисни у обавештајном раду.
После тога је враћен у Сарајево код надбискупа, заређен је у свештеника, добија име Крунослав, и ту стиче даље вештине за свој рад.
Потом је послан у Ватикан и ту ради докторат о превођењу Хрвата католика из Босне у православље у средњем веку. О том докторату писао је приказ 1937. Станоје Станојевић нагласивши ауторову аверзију према православљу.
Тај докторат објављен је поново пре десетак година у Западној Херцеговини, и то је, видимо, и данас основа католичко-хрватске политике према Босни и на Балкану.
Пређимо на оно што највише заокупља пажњу читалаца: пацовске канале?
Драгановић је 1944. године добио задатак од Степинца да успостави контакт преко Ватикана, преко папе и кардинала, са америчким и британским обавештајцима. Идеја је била да се НДХ пребаци на страну Англоамериканаца, пошто се рат ближио крају, а Црвена армија је силовито напредовала.
Уз ту идеју било је и високих хрватских официра, министар Лорковић итд.
Пошто се у међувремену десио тројни састанак савезника, Стаљин је спречио прелазак НДХ на страну Англоамериканаца.
Но, једном успостављени контакти са америчком и британском обавештајном службом искоришћени су у новој ситуацији и Драгановић их је врло организовано координирао после краја рата 1945. године.
Американци и Британци су сматрали да ће бивше нацисте, усташе, бандеровци и остали колаборационисти користити у борби против комунизма. Говорили су да ће они бити први ешалон будућег рата.
Пацовске канале је финансирао Ватикан и још неки локални извори, рецимо усташко злато, а били су под надзором америчке и британске обавештајне службе. Они су знали шта се ради, ко где иде.
Драгановић је координисао фиктивне приче, фотографије и потписе, за документе Међународног одбора Црвеног крста у Женеви, а потом за легалне визе за Јужну Америку, Аргентину посебно, Чиле… И они су са легалним папирима путовали. Тако је отишао Менгеле, тако је отишао Анте Павелић, Клаус Бранби и многи други.
Драгановић води пацовске канале до 1948. године. А после?
Када је завршена та улога 1948. године, Драгановић добија ново задужење: да сагледа стање хрватске и усташке емиграције, као и да размотри могућност обнове НДХ у сукобу Тито – Стаљин. Међународне прилике то нису дозвољавале.
Али усташка емиграција не мирује.У Досијеу из Архива Хрватске у Загребу налази се много докумената о њиховој делатности.
1961. у Швајцарској нашли су се Андрија Артуковић из САД (значи, америчка обавештајна служба), Крунослав Драгановић (ватиканска обавештајна служба), браћа Јелић из Немачке (БНД) и Вјекослав Макс Лубурић из Шпаније (значи, британска и шпанска обавештајна служба). Они су расправљали о томе како извршити помирење у хрватском народу, оном у Југославији и оном у емиграцији. Због стања у свету нису могли одмах да крену са остваривањем главног циља –успостављање НДХ 2 – али су донели закључак да треба наћи комунисте на које се усташе могу ослонити. Избор је пао на Фрању Туђмана и градоначелника Загреба, Вјекослава Хољевца.
Фрањи Туђману се прави антикомунистичка биографија, са његовом књигом о броју жртава у Јасеновцу и смењивањем са места директора Института за историју међународног радничког покрета у Загребу. Тако да су могли да га већ 1965. радо дочекају у Аустрији; њега и градоначелника Хољевца. Ту се дешава прва „помирба“, припрема Декларација о положају хрватског књижевног језика… Долази „масовни покрет“ 1971. који резултира Уставом СФРЈ из 1974.
Између 1965. и 1990. је двадесет пет година људског живота у којима су они своје циљеве постигли.
Предраг Коматина: Порфирогенит је забележио усмено памћење најстарије српске историје
Вратимо се, изгледа неизбјежном, Крунославу Драгановићу. Он се септембра 1967. враћа у Југославију…
1966.Симон Визентал и његов Центар у Бечу крећу у прикупљање ширих информација о истакнутим нацистима, међу којима је Крунослав Драгановић. Визентал је схватио колика је била Драгановићева улога у склањању нациста и њихових сарадника, и планирао је операцију против њега. Приликом боравка у Бечу Драгановић сазнаје за то, повлачи се у Ватикан, али ни ту се не осећа сигурно. Септембра 1967. већ су прекинути односи СФРЈ и Израела, а успостављени са Ватиканом. Прави се споразум којим се гарантује безбедност Драгановићу. Босанско-херцеговачка СДБ га са великом архивом из Трста превози у Београд, где је саслушаван четрдесет дана. Имамо све те записнике. Кроз њих пролазе хиљаде људи са којима је сарађивао и њихове функције.
Потом је за стално смештен у Сарајеву, али је посећивао и Загреб, Сплит… држао предавања, истина, увек праћен од СДБ. После шеснаест година, 1983, умро је у Сарајеву.
Активно је радио на разарању православља. Посебно се истакао у залагању за рушење Његошеве капеле на Ловћену. Његов близак друг, надбискуп скопски Смиљан Чокада, извештавао је Ватикан 1967. о процесу проглашења аутокефалије цркве у Македонији, а спољни сарадник Драгановићев, Антонио Јерков, писао је устав те цркве.
И на крају, шта би могао да буде закључак овог нашег разговора?
Крунослав Драгановић имао је велику подршку америчких и других кардинала, али и утицајне везе изван Ватикана. Користио их је за изградњу етнички чисте, независне Хрватске. Као човек који добро познаје архиве, несрећан сам што још није доступна сва архивска грађа из досијеа наше службе. А тврдим, да би та грађа захтевала да се поново истраже значајне теме из историје последњих осамдесет година.
