Приредио: Владимир Димитријевић
Усташки злочини у Бањалуци и њеној околини током Другог светског рата (1941–1945) представљају један од најсуровијих примера геноцидне политике Независне Државе Хрватске усмерене против Срба, Јевреја и Рома. Главни идеолог и организатор ових терора на подручју Босанске Крајине био је усташки стожерник Виктор Гутић. Одмах по преузимању власти у априлу 1941. године, усташе су започеле систематски прогон.
Градски парк и јавна места били су обележени таблама са натписом „Забрањен приступ Србима, Јеврејима и псима“. У мају 1941. усташе су ухапсиле, зверски мучиле и убиле епископа бањалучког Платона и протојереја Душана Суботића, а њихова тела бациле у реку. До темеља је срушен Саборни храм Христа Спаситеља у центру града. Све јеврејске синагоге су девастиране, а сефардска синагога је претворена у јавну кућу. Српске и јеврејске породице су избациване из својих кућа у центру града, одузимана им је имовина, а велики број је депортован у логоре.
Највећи и најстрашнији злочин на овом простору догодио се 7. фебруара 1942. године, када је у само једном дану убијено 2.315 српских цивила, међу којима је било 551 дете.
Овај унапред планирани покољ извршиле су усташе из Павелићеве гарде (Тјелесни здруг) и VIII усташког батаљона, предвођене натпоручником Јосипом Мишловом и фратром Мирославом Филиповићем (касније командантом логора Јасеновац, познатим као „Фра Сотона“). Напад је почео у раним јутарњим часовима. Усташе су неколико дана раније пописале становништво, а затим су мештане убијале искључиво хладним оружјем, ножевима, секирама, крамповима и маљевима („србомлатима“), како се не би чули пуцњи. Најдемонскији злочин десио се у основној школи у Шарговцу (данас ОШ „Ђура Јакшић“), где су усташе предвођене фра Филиповићем упале у разред и на очиглед учитељице поклале 52 српска ђака. Према подацима, у Дракулићу је убијено 1.363, у Мотикама 679, у Шарговцу 257, као и 16 српских рудара у руднику Раковац.
Усташка команда је покушала да сакрије трагове ових злочина наређењем о тајном покопу, а у послератном периоду југословенске власти су често умањивале број жртава или их подводиле под формулизацију „жртве фашистичког терора”, због чега је прва спомен-плоча са тачним историјским контекстом подигнута тек деценијама касније.
После Другог светског рата о свему се ћутало. А онда је бањалучки бискуп, Алфред Пихлер, искрено молио православну браћу за опроштај. Био је то чин хришћанског покајања, који није био пука идеологија екуменизма. Многи из „Цркве у Хрвата“ су се мрштили на бискупов став, али је он остао запамћен као светао пример. И треба га се сетити. Бискупову посланицу доносимо у целини. Да се не заборави.
БИСКУПСКИ ОРДИНАРИЈАТ-БАЊАЛУКА
Број: 1269/63.
БИСКУПОВА БОЖИЋНА ЧЕСТИТКА
Алфред, Божјом милошћу и вољом Апостолске столице бањалучки бискуп, шаље свим свећеницима и вјерницима у бањалучкој бискупији поздрав и благослов у Господину.
Драга браћо свећеници,
драги вјерници!
Прије неколико дана вратио сам се из Рима гдје сам присуствовао другом засједању II ватиканског сабора. Сретан сам што се опет налазим међу вама и што вас на овај велики благдан смијем поздравити.
Посљедњих дана нашег боравка у Риму походили смо ми, бискупи Југославије, нашег Папу, светог оца Павла VI. Том пригодом нас је Кристов Намјесник замолио да својим свећеницима и вјерницима пренесемо његове поздраве и његов апостолски благослов. Ја то, ето, чиним и уједно вас молим да увијек останете вјерни светој Римској Цркви и да се молите за њезина поглавара, папу Павла VI.
Данас је Божић. То значи: на данашњи дан прије двадесет стољећа родио се у Бетлехему, у једној стаји, Исус Крист, Божји Син и наш Спаситељ. Ако је ишта на свијету велико и важно, онда је то овај свети и велики дан. Бог је постао човјек, наш брат, да нас спаси и заувијек усрећи. Зато су данас у духу окупљени у оној бетлехемској стаји сви кршћани свијета. Они славе овај благдан и размишљају о неизмјерној Божјој љубави према нама људима.
На данашњи дан Бог је учинио за нас највише што је могао учинити. Скинуо је са себе сјај своје божанске појаве, сишао на земљу и постао мало немоћно дијете. Син Божји постао је син сиромашне Марије. Постао је човјек. Зашто?
Најприје да нам покаже пут у вјечни живот. Од Њега знамо да је то пут вјере, вршења Божјих и црквених заповиједи и примања светих сакрамената. Тко је Бог и колико Он воли човјека, то нам је показао Исус Крист и то знамо од овог светог благдана. И тко је човјек, то чудно створење од душе и тијела, и то знамо од данашњег благдана, јер нам је и то показао Исус Крист. Колико мора да вриједи наша душа, та наша толико занемарена душа, кад се сам Бог није устручавао једне ледене децембарске ноћи сићи на земљу да је спаси и усрећи!
Тако нам је Крист показао свој пут. Но, то није све. Он нас је даровао и својим божанским животом. При том не мислим само на то да је Он на крижу умро за нас. Ја сад прије свега мислим на Његов божански живот, онај живот којим живи Пресвето Тројство и који се примањем светих сакрамената прелијева у нас, те постајемо права Божја дјеца, дионици Кристова божанства. Крист нам је дао свој живот. Тај дар примамо у сакраментима. Нема веће љубави, него кад тко дарује свој живот ономе кога воли.
– 2 –
Окупљени данас око малог Исуса, ми морамо схватити да је Кристова религија, религија љубави. Бог нам је исказао своју бескрајну љубав, да бисмо и ми имали љубави према нашој браћи и сестрама и цијелом свијету. Наша су браћа и сестре сви људи, без обзира на религију, народност, расу или језике. То је највећа заповијед Божја записана Кристовом крвљу и сузама на улазу у бетлехемску стају. То нам навјешта овај благдан.
Кад је папа Павао VI. отворио друго засједање нашег Сабора, рекао је међу осталим отприлике и ове ријечи: Наша је жеља да се сви људи уједине у правој Кристовој Цркви. Особито растављена браћа других кршћанских вјера треба да осјете нашу љубав. Зато овдје пред свима бискупима признајем да смо у прошлости гријешили против љубави. Свађали смо се с браћом других цркава, било је и мржње. Ево ја их молим да нам опросте, а и ја са своје стране, опраштам свима, ако су, можда нас мрзили или презирали.
Тако је говорио наш Папа.
И ми бисмо, драга браћо, на овај благдан љубави требали рећи нешто слично. Управо у овој земљи су у прошлом рату многа наша браћа православне вјере погинула зато што су православци. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такођер кршћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признајемо ту страшну заблуду тих залуталих људи, и молимо нашу браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист на крижу свима опростио. Уједно и ми опраштамо свима, ако су нас можда мрзили или нам неправду учинили. Данас пред колијевком Исуса Криста нека се избришу сви дугови и нека завлада љубав. Онда смо истом ученици Исуса Криста и онда имамо заиста право да се називамо светим именом кршћанин. И сви други на које смо се можда срдили, сви други нека нам опросте, свакоме данас пружамо руку помирења и љубави.
Драга браћо и сестре! Јесте ли разумјели ову моју божићну поруку?
Славити Божић, благдан љубави, а остати непомирен са било којим човјеком на свијету, немогуће је. Овдје, пред бетлехемским јаслама сви се морамо са свима помирити и сви морамо свима опростити. Онда ће божићна звона звонити за нас и на нас ће се односити божићна анђеоска пјесма: Слава Богу на висини и на земљи мир људима добре воље.
У том смислу, ја вам од срца говорим стару кршћанску божићну честитку: Честит Божић и свето Порођење Исусово!
| Бањалука, 20. просинца 1963. | Алфред, в.р. бискуп |
—————————————————-
Бискупова божићна честитка има се прочитати код свију миса први дан Божића у свим црквама у којима се недјељом проповиједа.-
Извор: Искра
