Piše: Zoran Janković
Srce zveri, režija Dejvid Ejer, uloga Bred Pit
I dalje aktuelna legenda kaže da očigledno prilično moćni saveti roditelja i školski odbori tamo daleko (u SAD) insistiraju da iz školske lektire bude izostavljena proza Into the Wild (Put u divljinu) autora Džona Kroknera, po kojoj je Šon Pen 2007. godine režirao istoimeni, veoma zapažen film. Reč je o mladom avanturisti Krisu Makendlsu, koji je gotovo bez para putovao po Americi uzduž i popreko, tragajući za makar dovoljno uverljivom iluzijom slobode i punoće življenja, da bi na Aljasci preminuo. A Makendls je, zapravo, na tu samozadatu misiju krenuo nadahnut onim što se da pročitati u Valdenu Henrija Dejvida Toroa, što je još jedna od “opasno-nestašnih” knjiga koje mladima, pre skoka na minsko polje varljivog tržišta rada i drugih vidova potčinjenosti, uliva lažnu nadu da je bolji svet moguć, baš kao i život ispunjen znatno većom dozom smisla. I gde su tropi i arhetipske postavke (poriv za slobodom i očiglednijom svrhom postojanja svakako jesu motivi), tu je i Holivud. Najnovija varijacija na rečene teme i sa njima povezane duševne damare stigla je u ovdašnje bioskopske sale pre paetnaestak dana.
Reč je o najnovijem filmu reditelja Dejvida Ejera, u čijem su dosadašnjem opusu nanizani sledeći filmovi: Teška vremena, Kraljevi ulice, Poslednja smena, Odred otpisanih, Bes, Pčelar… U poslednjih nekoliko godina Ejeru baš i ne cvetaju ruže u kreativnom smisli, te je mudar potez što se ovde ponovo udružio s Bredom Pitom. Pre više od deset godina njih dvojica su sarađivala na remek-delu ratnog filma, ostvarenju Bes (Fury), priči o grupi američkih vojnika zarobljenih u tenku pri kraju Drugog svetskog rata. Na jednoj od idejnih ravni Bes ima zajedničkih elemenata s filmom Srce zveri (Heart of the Beast). Poveznica im je mikro postavljen zaplet, krajnje pojednostavljen dramski zamajac na koji se, i ovog puta prirodno i skladno, nadovezuje žanrovska mustra avanturističke drame preživljavanja (survivilist adventure drama).
Sažetak radnje je istinski kratak: ratni veteran (Bred Pit), u društvu s svojim vernim borbenim tronogim psom, traga za zaturenom svrhom egzistencije u divljoj prirodi američke zabiti. U filmu koji traje 104 minuta pojavljuju se još samo dve osobe, s tim da se u nekoliko scena pojavljuje oskarovac DŽ. K. Simons (Ritam ludila), koji je već sarađivao sa Dejvidom Ejerom na odličnoj krimi drami Teška vremena.
U međuvremenu Pitov lik i njegov verni saborac prolaze kroz teška iskušenja u pokušaju da dođu barem do rubova civilizacije i dobiju pomoć. Nastojeći da izbegne zamke mogućeg praznog hoda, te nezgodne i destruktivne senke u slučaju filmskih priča rudimentarnog zapleta, do punog izražaja dolaze Ejerova pripovedačka i rediteljska zrelost, te Pitov magnetizam, sada garniran zrelim godinama koje su njegovom implicitnom mačizmu samo dodale upečatljivost, promišljenost, sofisticiranost i zavodljivost. Priča je u dimenziji ritma i ritmičkih mena umešno gradirana, akcioni segmenti su besprekorno sprovedeni u delo, te film u toj svojoj ravni u prvi plan istura inače “utišanu” sinematičnost koja Srce zveri povezuje sa delima klasičnog Holivuda. I ta je starostavnost još jedan adut ovog filma, koji u prvim danima jeseni svojom narativnom i idejnom biti “cilja” zreliju publiku, posebno muškarce (razume se, daleko od toga da žene ostaju ravnodušne), te se Srce zveri preporučuje kao najbolji ovogodišnji bioskopski rad na temu “filmova za tate” (dad’s movies), bacajući u zasenak veoma srodno-sličan film Kralj Artur (Arthur the King) sa Markom Volbergom, od pre samo nekoliko godina.
Sinergija Pitovog lika i psa je izvrsna i veoma ubedljiva okosnica te duodrame jednostavnog tkanja, a Srce zveri, mimo očigledne, premda i očekivane manipulativnosti, ipak isporučuje dovoljno učinkovitu iluziju emotivnosti. S tim u vezi mora se istaći da se podžanrovskim nijansama i odrednicama kod ovog Ejerovog filma s punim pravom može i mora dodati i zaslužena oznaka weeper (film pravljen za plakanje), kao, na primer, Šampion, Mostovi okruga Medison, Ovo je divan život i/ili Kramer protiv Kramera nekada. Naravno, budući da se PTSP pominje u filmu, bilo bi i poštenije i samosvesnije da se makar uzgred i tišim glasom osudi intervencionizam kao pošast i čedo američkog militarizma, bez koga bi (logično) bilo znatno manje postraumatskog sindroma. Ipak, možda je to previše očekivanja od dobrog, ali suštinski ipak konfekcijskog filma, tim pre što je Bred Pit već bio zvezda sličnog filma Sedam godina na Tibetu (u režiji iskusnog Žan-Žaka Anoa) u kojem se takođe ne pominju intervencionističke transgresije ključnog lika.
Izvor: Vreme
