Пише: др Владан С. Бојић
Толико је наизглед бескрајног времена на овоме свету. Толико ноћи и дана, јесени и лета, зима које смо једва дочекали да прођу. Толико ширина, висина и меридијана под којима људи целог свога живота живе уверени да се управо ту, тачно ту и баш сада, догађа оно нешто – оно одлучујуће. Толико доколице и претеране насумичне журбе, и досаде и заноса, немирних година и великих револуција, и крви и плача, и смеха и среће у заблудама, и суза очаја и оних радосница. И свака је, бар некоме, обећавала да ће изнова започети нови и лепши свет.
У том обиљу трошимо и оно своје последње време опуштено или грчевито али увек расипнички. На потребно и на непотребно, на сврхе и без сврхе, на доказивања нелега чији ћемо повод заборавити пре него што им избледи горчина. Понекад читаве године предамо нечему што није заслуживало ни једно поподне, ни један минут. Али то обично сазнамо исувише касно: док траје, готово све што траје уме да изгледа важно, да има привиде и најзначајнијег.
И ми тада себи изгледамо кудикамо већи од онога стварног што јесмо и шта мислимо да дефинитивно и сигурно нисмо. Уверени да су сва врата и прозори закључани, двапут проверени. И сопственом немиру приписујемо значај велике историје, својим победама вечну трајност, својим тешким поразима придајемо коначност. Ни у победама ни у поразима не увиђамо, не сагледавамо епилог – проверу времена. Епологе мешамо са етапама. Вредна решења и вредне идеје нам онако тек – пролазе успут. Учини нам се (и то зна да потраје цели један живот) да директно од нас нешто кључно почиње и да се без нас неће наставити. Тешко разазнајемо колико у ономе што градимо има вредности, а колико потребе да поверујемо у сопствену важност.
А негде, потајно, готово неприметно, незнатан део проживљеног прелази у нешто што остаје. У дело које ће некоме служити. У мисао коју ће други наставити. У поступак чију ће меру неко понети кроз живот. Временом се можда забораве име, околности, чак и порекло онога што је остало. А оно и даље делује, тихо и јасно, и почне да се подразумева да се од њега полази и њему по природи ствари долази.
То је трајно време. Оно наставља да живи у вредности онога што смо учинили, и онда када нашег присуства више нема. Не можемо га сами прогласити, нити унапред знати колико смо га створили. Понекад се сабере у једном часу оно чега није било ни у годинама ни у деценијама. Вековима.
У њему највише влада оскудица, а једино њега заиста објективно можемо имати. Све остало пролази и док га чувамо на најсигурнијем месту. Ово остаје управо зато што смо га дали: делу, човеку, нечему што ће вредети и изван нашег живота, надвладати смрт.
Зато последњу реч о нашим делима има само и искључиво време. Оно ће показати шта је било само наше убеђење, а шта је добило ону пресудну снагу да опстане и траје.
Трајно време је у својој суштини само оно што од нас остане — а да вреди.
