Пише: Вук Бачановић
Најзанимљивији процес који се послије босанскохерцеговачких избора 2026. одвија у Сарајеву није повратак СДА на власт сам по себи, премда ће коалиција СДА, Странке за БиХ и ДФ-а, послије неколико година Тројкине управе, управо то практично значити. Занимљивија је унутрашња промјена карактера те рестаурације. СДА се враћа као највећа појединачна странка, ДФ као већ одавно познати чувар ратно-грађанске легитимације, али између њих улази знатно ојачана Странка за БиХ Семира Ефендића, политичара који више нема потребу да бошњачки национални интерес преводи на церемонијални језик општебосанског патриотизма.
Размјере тог успона најбоље показују сами изборни резултати: У Кантону Сарајево СБиХ је, према прелиминарном обрачуну, освојила око 19 посто гласова и осам од 35 мандата, док је сам Ефендић у утрци за Предсједништво био најуспјешнији кандидат у Новом Граду, Вогошћи, Хаџићима и Илиџи. На нивоу Федерације СБиХ је са четири скочила на девет заступника у Представничком дому, а на државном нивоу, гдје 2022. није имала ниједан мандат, сада осваја три; само за Представнички дом ПСБиХ њен број гласова у Федерацији порастао је са 26.480 на више од 65.000, односно готово два и по пута, док је Ефендић лично у утрци за бошњачког члана Предсједништва освојио око 141.000 гласова. У томе је новост. Ако је СДА пропаганда БиХ површно представљала као заједничку државу у којој су Бошњаци, стицајем историјске несреће и ратне жртве, њен најоданији чувар, Ефендићева формула је једноставнија и стога политички далекосежнија:
Како он често воли истицати у својим наступима, Бошњаци нису само чувари Босне него њен темељ, народ који ју је кроз историју једини спашавао и од чије политичке снаге зависи њено постојање. Управо се на тој тачки појављује оно што би се, као опис политичке функције а не морална или биографска идентификација, могло назвати прављењем бошњачког Додика: лидера који етничку припадност више не изводи из заједничке државе, него државу изводи из једне етничке припадности. Додик је до таквог закључка стигао из тврдећи да држава изнад Републике Српске има све мање легитимности; Ефендићева реторика се креће супротним смјером, али према сличном аксиому, да Босна има онолико политичке супстанце колико у њој има Бошњака. Остали тада више нису равноправни историјски састојци Босне, него ријетки патриотски изузеци којима се, након провјере исправности, може признати право да је воле, шта год то да значило.
Да притом није ријеч само о још једној, нешто тврђој варијанти бошњачке националне реторике какву смо већ имали причати, него и о политичком темпераменту који властиту искључивост све чешће изражава простаклуком, Ефендић је показао 4. августа 2026, полемишући с Додиковом једнако бесмисленом тврдњом да босанскохерцеговачка култура не постоји: умјесто да му одговори елементарном чињеницом да је култура Босне и Херцеговине историјски збир, преплитање и преображавање различитих традиција, Ефендић је прихватио његов метод и само промијенио власника, објавивши да „у Босни и Херцеговини не постоји српско културно-хисторијско наслијеђе“, да се оно што назива „србијанском националном идеологијом“ своди на „културу масовних злочина“ и „величање ратних злочинаца уз гусле“, да би расправу о вишевјековном културном насљеђу закључио разликовањем босанског мрког медвједа од „обичног међеда“, односно Додика.
Јер је проблем овдје далеко сложенији: српско присуство у данашњим границама Босне и Херцеговине не почиње ни са Републиком Српском ни са национализмом XIX вијека, него се прати од Порфирогенитовог X вијека, преко српског имена у Нинослављевим повељама XIII вијека, српске краљевске легитимације Котроманића, османских ознака taife Sirf и Sirf mileti за православно становништво под јурисдикцијом Пећке патријаршије, устаничког XIX вијека, Младе Босне и отпора аустроугарској власти, па до масовног српског учешћа у НОБ-у, ЗАВНОБиХ-у и стварању социјалистичке Босне и Херцеговине. Ђуро Пуцар је већ 1944. говорио да је српски народ у БиХ „предњачио у борби против окупатора“ и у изградњи босанскохерцеговачке државности, док је истакнути оријенталиста Бранислав Ђурђев подсјећао да историјско османско бошњаштво није негирало постојање sirf milleti, односно српске припадности православног становништва Босне. Негирати послије свега тога постојање српског културно-историјског насљеђа у БиХ није, дакле, пука радикална политичка реторика него захтјев да се готово читав један документовани историјски слој земље избрише, односно прогласи малигном и злочиначком израслином коју ваља одстранити.
Ту се појављује занимљива историјска аналогија са старчевићанством. Не зато што је Ефендић прочитао Анту Старчевића па одлучио преписати његов програм, него зато што је логика националне апропријације Босне запањујуће слична. У изворном праваштву Босна је третирана као дио хрватског историјског и државног простора, а босански муслимани као нарочито вриједан дио хрватског националног корпуса; управо је њихово укључивање требало омогућити да се демографска стварност Босне уклопи у унапријед постављену националну схему. Историографија и политологија то јасно препознаје као један од централних елемената старчевићијанске концепције Босне. Код Ефендића је смјер обрнут, али је методолошка операција позната: из сложене историје земље издвоји се један народ као њен аутентични политички субјект, док се остали вреднују према степену приближавања том субјекту.
Отуда је индикативно и Ефендићево све видљивије окретање Загребу, управо зато што се јавља паралелно са све тврђим инсистирањем на Бошњацима као темељном политичком народу Босне и Херцеговине. Послије избора 2026. он очекује промјену хрватске политике према БиХ, Хрватску види као земљу која „свакако може помоћи“, а заобилажење институција БиХ описује као нешто што се од Србије очекује, али је од Хрватске ипак „неочекивано“. Вриједи, међутим, примијетити хронологију: овакве ријечи долазе након Ефендићеве посјете Загребу 30. јануара 2025, када је у Исламском центру разговарао управо о односима Хрватске и Босне и Херцеговине и потреби њихове боље сарадње. Сама временска подударност, наравно, није коначни доказ да је Загреб узрок његове касније радикализације, али је политички индикативно да након тог периода Ефендићев национални дискурс према Србима постаје све тврђи.
Вук Бачановић: Добро дошли у Републику Српску, осим ако сте студент
А таква реторика иде за циљем потпуно супротним од „унитарне БиХ“. Јер ако су Бошњаци народ од којег „зависи земља“, ако су српска и хрватска компонента све мање равноправни историјски садржаји Босне а све више одвојени национални блокови, онда таква политика тешко завршава хомогенизацијом цијеле државе; њена логична тачка јесте омеђивање простора на којем Бошњаци чине политичку већину и његово претварање у њихов фактички национални териториј. А тај простор према Хрватској не би стајао у односу једнаких. Хрватска је чланица ЕУ од 2013. и НАТО-а од 2009, располаже институционалним приступом европским и западним центрима одлучивања који БиХ нема, а Загреб је посљедњих година управо тај положај систематски користио за заступање хрватских захтјева у БиХ. Зато би „бошњачка територијална консолидација“ уз истовремено политичко ослањање на Загреб могла произвести не бошњачко јачање него потпуно обрнут процес: све дубљу политичку зависност тог простора од снажнијег сусједа који већ сједи за столовима којима бошњачки политичари не могу ни замислити приступ.
У том смислу посебно је занимљиво што би такав развој долазио након двије деценије хрватске политичке хомогенизације око питања „легитимног представљања“, којој је снажно допринијело четвероструко бирање Жељка Комшића не хрватским, већ бошњачким гласовима који су се сада „прелили“ Ефендићу. Ако се на једној страни послије тога консолидовао готово јединствен захтјев за хрватским политичким простором, занимљива би историјска иронија била да наредни корак хрватске политике више не буде наводна борба против сарајевског унитаризма, него његово тихо превођење у бошњачки партикуларизам: нека Сарајево напокон буде сасвим бошњачко. У том случају територије с бошњачком већином не би биле језгро неке будуће унитарне, грађанске БиХ, него њен политички остатак: довољно национално хомогенизован да се прогласи бошњачким, а геополитички слаб до мјере да му се будућност одређује искључиво у Загребу.
Отуда на крају остаје питање: да ли ће се у Сарајеву пред нашим очима у наредне четири године обликовати бошњачки политички пандан Додику као потенцијално функционалнији саговорник хрватске политике у Босни и Херцеговини? „Реални Миле“ Загребу је годинама био користан савезник управо зато што је етничку подјелу земље чинио трајним политичким хоризонтом и залагао се за хрватске интересе некада више него Драган Човић; бошњачки Додик могао би бити још кориснији ако исту логику прихвати из Сарајева, само с друге стране ентитетске линије, посебно сада када Додик сениор има тако добре везе у Вашингтону и Тел Авиву. У том случају хрватска политика више не би морала доказивати да је БиХ немогуће уредити као заједничку политичку заједницу осим онако како то Хрватска прижељкује, јер би јој то, с много више патриотске орнаментике и застава са љиљанима, почели доказивати управо они који тврде да је бране.
