Пише: Јово Вуковић
Пленила је игром и лепотом. Прва особеност омогућила је Љубици Оташевић да буде успешна кошаркашица Црвене звезде и репрезентације Југославије, а друга – да стигне и до филмског Холивуда у ком је снимала и дружила се са тамошњим великим звездама. Између осталих и са Марлоном Брандом, Френком Синатром, Шоном Конеријем… Кери Грант, 30 година старији од ње, био је опчињен српском лепотицом, а чувени Роберт Боб Грант, продуцент филмова „Кум“, „Розмарина беба“, „Кинеска четврт“ и других, нудио јој је брак, али га је она одбила. Глумила је и у чувеном југословенском филму „Љубав и мода“, снимљеном 1960. године.
Љубица Буба Оташевић је рођена трећег дана августа 1933. године у Љутовници код Горњег Милановца. Њен отац Божидар Оташевић био je мајор, пилот војске Краљевине Југославије који је 1941. бранио Београд од напада немачких бомбардера. Као заробљеник провео је четири године у нацистичком логору Оснабрик, а кад је ослобођен отишао је у Велику Британију јер, као изразити антикомуниста, није желео да се врати у домовину у којој је успостављен комунистички режим.
Његова ћерка Љубица је врло млада заволела кошарку у којој је направила запажену каријеру. Са Црвеном звездом је освојила шест узастопних шампионских титула (1951-57), а као репрезентативка је наступила на шампионатима Европе 1954. и 1956. Припадала је генерацији Гордане Бараге, Бранке Ципруш, Бранке Прелевић, Цице Калушевић… Спорт, тада аматерски, није био њена једина преокупација – студирала је на Филозофском факултету у Београду.
У то време увелико се причало о њеној лепоти која је на Звездин терен на Малом Калемегдану привлачила и многе познате и моћне мушкарце, међу којима су били славни генерал ЈНА Пеко Дапчевић, шеф Удбе Слободан Пенезић Крцун и директор „Авала филма“ Ратко Дражевић. Сви они су, наводно, били заљубљени у црнокосу Љубицу Оташевић.
Иво Андрић као љубитељ кошарке
У чаршијским рекла-казала њима је придодаван и писац Иво Андрић, који је, заиста, често долазио на Звездине утакмице, али као стварни љубитељ кошарке. Потврда тога било је и његово пријатељство са Радивојем Кораћем Жућком, чијем се мајсторству између кошева јавно дивио.
У својим знаменити дневничким забелешкама, објављеним под насловом „Знакови поред пута“, Андрић је оставио и записе о кошарци као сведочанство његове фасцинације лепотом и динамиком игре за коју је писао да човека трансформише у физичком и духовном смислу, чинећи га бољим. Инспирацију за те редове, по тврдњама неких његових савременика, дали су му Оташевићка и Жућко, чије је врхунско играчко умеће доживљавао као уметност.
Андрић је имао чланску карту Спортског друштва Црвена звезда, а једно време је био и његов почасни председник. Прерану смрт Радивоја Кораћа је врло тешко поднео, а познато је да сваки боравак у Сарајеву завршавао посетом спомен обележју на ободу тог града где је Жућко погинуо у саобраћајној несрећи.
Љубичину лепоту и шарм истицао је и чувени тренер Ранко Жеравица, али увек уз додатак да су је красили и таленат и посвећеност спорту који је одабрала. „Иако је била једна од најлепших жена тога доба, Љубица је била врло предана кошарци, а не експонирана лепотица“, говорио је познати стручњак који је, као тренер мушке репрезентације Југославије, 1970. донео прву титулу светског првака нашој земљи.
О њој је говорио и славни музичар Бубиша Симић, који је са својим оркестром годинама свирао на чувеним игранкама на Звездином игралишту усред калемегданске тврђаве на које је, пленећи посебну пажњу, долазила и Љубица. „Није била никаква секс-бомба – била је само изузетно лепа висока девојка спортског држања“, Симићев је опис Оташевићеве.
Љубичине љубави
Прва љубав Љубице Оташевић био је истакнути Звездин кошаркаш и репрезентативац Срђан Калембер, син пуковника авијација Јована Калембера у чијој је јединици, на почетку Другог светског рата, био њен отац Божидар. Везу која је потрајала три године започели су кад је она имала седамнаест, а он 22 лета. У Звезди су носили дрес са истим бројем – 12. У једном интервјуу, објашњавајући шта га је привукло Љубици, Калембер је казао: „Очаравајућа љупкост и богата женственост.“
Још гламурознија и за јавност занимљивија била је наредна Љубичина емотивна веза – љубав са чувеним Партизановим фудбалером Милошем Милутиновићем, „Плавом чигром“. „Били су пар за којим се окретао цео Београд, дивећи се њиховој лепоти и складности“, слушао сам од старијих Београђана. Управа и навијачи Партизана су тада, причало се, страховали да би им прелепа Буба могла одвести Милоша у „црвено-бели“ табор.
Кад је та идила прекинута, окончан је и Бубин боравак у Београду из ког се заувек иселила 1957. Имала је тада 24 године. Отишла је у Италију као део студентске размене да би, како је званично објављено, усавршавала језик, али се причало да је отишла и да би могла чешће да се виђа са оцем који, као „државни непријатељ“, није долазио у Југославију. Љубичин братанац Јован Оташевић испричао ми је да је она, „због оца“, као и цела њихова породица, дуго била под „сенком“ Удбe.
Пут у Холивуд
У Италији је започео бурнији наставак Бубине животне приче током ког је стигла до Холивуда, а који је, по много чему, основ за добар сценарио за дугометражни филм. Током боравка у Енглеској, где јој је био отац, упознала је представника америчке продуцентске куће „Колумбија“ из које јој је убрзо стигла понуда за филмску улогу у Холивуду. Прихватила је замисао редитеља Керола Рида да у његовом филму „Кључ“ буде дублерка италијанској диви Софији Лорен, којој је била врло слична. Било је то 1958. Тај „искорак“ омогућио је лепој Српкињи да у више сцена буде у загрљају чувеног глумца Вилијама Холдена.
Са филмског платна, носећи аутентичну, помало дивљу лепоту, лако је ушетала међу холивудске звезде. „Није било човека који није желео да буде у Љубичином друштву“, причао је Добривоје Танасијевић, познатији као Ден Тана, власник еминентног ресторана у Холивуду и филмски продуцент са добрим везама у „граду снова“. Најупорнији у жељи да је освоји био је филмски заводник Кери Грант за ког се, ипак, не зна поуздано да ли је са Љубицом успео да стигне корак даље од дугог пријатељства, иако је с њом и у Београд долазио (1959, на сахрану њене баке) и кувао јој српски пасуљ који је, уз њу, и сам заволео. Љубичин први момак Срђа Калембер, са којим је до краја живота остала у одличним односима, тврдио је да славни Грант никада није успео са освоји њено срце.
Љубицу је пред матичара једини успео да одведе италијански милионер и заводник барон Енрике ди Портанова, и то „после доста подераних ципела“ у јурњави за „српском Софијом Лорен“. Писало се да је Портанова, у љубавном заносу, знао да Љубици поклони „читав излог ексклузивне златаре“. Иако је живела у вили у елитном римском кварту Периоли, и могла да има све што пожели, није била од оних особа којима је гламур био знак среће. Зато се и дешавало да пријатељима из домовине, попут глумице Јелене Жигон, у свом дворцу сама спреми мусаку од кромпира или неко српско јело.
Њен брак са Портановом потрајао је само четири године, због његове преваре. Љубици је развод донео 1,5 милиона долара, што је тада био велики новац. У вили у којој су живели, Портанови је остала њена позлаћена статуа коју је наручио док им је цветала љубав. Од тада је живела у Италији, где је шездесетих година добила још неколико мањих улога у италијанским филмовима користећи име Луба Бодин, потом у Шпанији и Америци.
Без повратка у домовину
Љубичин братанац Јован Оташевић истичe да његова тетка Буба никада у иностранству није изговорила лошу реч о својој земљи и да је контакте са члановима породице одржавала до краја живота, чешће у иностранству, него овде. Испричао ми је и да је, понекад, из Италије, Шпаније и Америке звала да јој, на телефон, пуштају староградске песме које је памтила из младости.
А кад је о патриотизму реч, ваља подсетити да је Љубица 1979, кад су кошаркашице Црвене звезде у Ла Коруњи играле финале Купа европских шампиона, целој експедицији „црвено-белих“ платила смештај у хотелу са пет звездица. Тада је живела у Марбељи, где на њу и данас подсећа улица са њеним именом.
Љубичин лик из година младости чува филм „Љубав и мода“, снимљен 1960, у ком се појавила са Бебом Лончар, Душком Булајићем, Мишом Жутићем, Мијом Алексићем и Миодрагом Петровићем Чкаљом. Због снимања тог филма Буба се накратко вратила у Београд.
Ден Тана је остао уверен да је Љубица на филму могла постићи више него што је постигла, да му се посветила са енергијом коју је испољавала играјући кошарку, иако јој је сметња на том путу био слабији изговор енглеског због чега би, углавном, могла да добија улоге странкиња.
Пре две године Душка Јованић снимила је дугометражни документарни филм о њеном животу под називом „Избрисано из биографије“ и објавила књигу „Легенда о фаталној Српкињи“.
Љубица Оташевић је преминула 1998. у Хјустону (САД), у 65. години живота.
Извор: РТС ОКО
