Пише: Тихомир Бурзановић
У времену појачаних политичких и медијских притисака, одговор Митрополије црногорско-приморске није позив на сукоб, већ на истину, законитост, братску слогу и очување црквеног јединства.
У тренутку када се о Митрополији црногорско-приморској поново говори више кроз политичке интерпретације него кроз њену стварну мисију, последње саопштење Митрополије има значај који превазилази дневнополитички контекст.
Оно није само одговор на низ оптужби о наводној нетранспарентности, сепаратизму или политичком дјеловању појединих свештеника. Оно је, прије свега, покушај да се јавни разговор врати на терен чињеница, закона, црквеног поретка и историјског памћења.
И управо ту лежи његова најважнија порука: Митрополија не тражи посебан статус изван закона, али исто тако не прихвата да буде представљена као институција која ради против државе у којој вијековима живи и дјелује.
Митрополија није политичка странка
Један од кључних проблема јавног простора у Црној Гори јесте тенденција да се свака јавна активност Цркве тумачи политичким језиком.Митрополија, међутим, није политичка странка, нити је њена мисија освајање власти.Њена основна мисија, како и сама наглашава, јесте „јеванђелско просвећење народа и обнављање братске слоге“.
То је важно подсјећати управо онда када се од Цркве тражи да се изјашњава у категоријама политичких блокова, националних пројеката и партијских интереса.
Митрополија може да има став о друштвеним питањима. Свештенство може да говори о неправди, дискриминацији, моралу, слободи вјероисповијести јавном добру. Вјерници, као грађани, имају пуно право да политички мисле и гласају. Али то није исто што и тврдња да Црква управља државом.
Управо је зато важно што Митрополија у свом одговору наглашава да је нова Влада након избора 2020. године изабрана одлуком Скупштине и у складу са уставном процедуром.То је чињеница која заслужује да буде поштована без обзира на политичке симпатије.
Законитост не треба да буде спорна тачка
Посебно је значајан дио саопштења који се односи на финансијско пословање. У демократском друштву свака институција која дјелује у јавном простору мора бити спремна да поштује законске стандарде. То важи за државне органе, политичке партије, невладине организације, вјерске заједнице и све друге субјекте.
Митрополија управо то и поручује: поштује успостављени правни поредак и учествује у расправи о томе како законодавство може бити боље и усклађеније са добрим праксама демократских држава. То је далеко озбиљнији одговор од било каквог политичког надгорњавања.
Умјесто да се Црква унапријед проглашава „нетранспарентном“, потребно је инсистирати на провјерљивим чињеницама, истим критеријумима за све и јасним процедурама. Једнаки аршини су најбоља заштита и државе и Цркве. Ако постоји конкретна сумња у незаконитост, она треба да буде предмет институционалног поступка, а не медијске пресуде.
Оптужба за „сепаратизам“ тражи много више од политичке пароле
Још озбиљнија је тврдња да Митрополија има сепаратистичке намјере. Таква оптужба није безазлена. Она носи тешку политичку и историјску конотацију и зато захтијева доказе, а не инсинуације.
Одговор Митрополије да је једна од њених важних одлика „чување Пећког трона“ треба посматрати унутар историјског и канонског контекста Српске православне цркве. Може неко имати другачије политичко или национално виђење Црне Горе. Може се не слагати са одређеним ставовима црквених великодостојника. Али из тога се не може аутоматски извести закључак о сепаратизму.
Митрополија, како сама поручује, остаје привржена јединству Српске православне цркве и истовремено наглашава да дјелује у држави Црној Гори.То двоје није нужно у супротности. Вјерска припадност и држављанство нису исте категорије.
Посебна тежина напада на свештенство
Посебну пажњу заслужује дио саопштења који се односи на све чешће прозивке свештеника, међу којима и оца Гојка Перовића.
Када се јавне личности оптужују за тешке ствари, минимални цивилизацијски стандард мора бити да се разликује чињеница од политичке оцјене, а сумња од доказане одговорности. У супротном, медијски простор постаје судница без суда, а човјек се осуђује прије него што је било шта доказано. То не би требало да буде прихватљиво ни за кога.
Уколико постоје конкретни докази против било кога — свештеника, политичара, новинара или јавне личности — постоје институције које треба да реагују.
Ако доказа нема, онда јавност мора бити опрезна са квалификацијама које могу неповратно нарушити нечији углед. У том смислу, одбрана свештенства од неутемељених напада није позив на заштиту од критике. Напротив.
Црква, као и свака институција, мора бити отворена за аргументовану критику. Али критика и кампања нису исто.
- година остаје једна од кључних тачака црногорске политичке историје
Немогуће је говорити о данашњем односу дијела политичке и медијске јавности према Митрополији без осврта на 2019. и 2020. годину. Тада је питање Закона о слободи вјероисповијести постало једно од највећих друштвених питања у савременој Црној Гори. Црква је тада изашла из уобичајене позиције институције која се оглашава углавном о духовним питањима и постала један од највидљивијих актера јавног отпора.
Литије су промијениле политичку динамику земље.
Да ли је Црква имала право да позива вјернике да бране оно што је сматрала угроженим? Из перспективе слободе јавног дјеловања — да. Да ли је било важно да тај ангажман остане ненасилан? Јесте.
И управо је мирни карактер великог дијела тог друштвеног покрета једна од чињеница која не би смјела бити избрисана из колективног памћења. Истовремено, било би погрешно из политичког резултата избора 2020. изводити закључак да је Црква „освојила власт“. Власт се у демократском систему добија на изборима и формира у институцијама. Црква може имати друштвени утицај, али државна власт припада институцијама које произлазе из уставног поретка. То је граница коју је важно чувати.
Али шта се данас дешава са нападима из Београда?
И ту долазимо до једног од најосјетљивијих питања актуелног тренутка. Није спорно да Митрополија има посебно мјесто у животу православног народа Црне Горе и у историји Српске православне цркве. Али управо због тога њен положај не би требало посматрати кроз дневнополитичке потребе било ког центра моћи — ни Подгорице, ни Београда, ни било ког другог политичког центра.
Када критике на рачун Митрополије долазе из Београда, оне заслужују исти критеријум као и критике које долазе из Подгорице. Није довољно што долазе „са наше стране“ да би аутоматски биле истините. То је можда и највећи тест зрелости за све који Митрополију доживљавају као своју.
Подржавати Цркву не значи некритички прихватати сваку политичку интерпретацију њеног дјеловања.
Напротив, најбољи начин да се заштити њен углед јесте инсистирање на чињеницама, канонском поретку, институционалној одговорности и одбијању сваке врсте политичке инструментализације.
Митрополија није ничија филијала. Она није инструмент ниједне политичке странке, нити би требало да буде предмет политичког надметања различитих центара моћи. Њена снага треба да буде у њеној духовној аутономији, црквеном поретку и повјерењу народа.
Најважнија битка није политичка, већ духовна
Можда се у свим овим полемикама губи оно што би требало да буде суштина.
Црква није позвана да побиједи политичког противника. Она је позвана да побиједи мржњу. Није позвана да произведе нову подјелу, већ да залечи постојеће. Није њена мисија да људе дијели на „наше“ и „њихове“, већ да подсјети да је у Црној Гори могуће бити различит, а остати брат. И управо зато је важна порука Митрополије да у Црној Гори живе православни хришћани различитих националних, етничких и језичких припадности, као и припадници других хришћанских цркава и исламске вјероисповијести. Та чињеница није слабост Митрополије. То је прилика за њено најбоље лице.
Црква мора бити изнад дневне политике
Пред Митрополијом је зато важан задатак. Не само да одговори на нападе, већ да покаже да је изнад њих. То значи истрајати на законитости.
Значи бити транспарентан тамо гдје закон то захтијева.Значи јасно одбацити сепаратизам, али истовремено чувати право на сопствени црквени, историјски и духовни идентитет. Значи бранити свештенство од неистина, али прихватити аргументовану критику. Значи чувати везу са Српском православном црквом, али не дозволити да се Митрополија претвори у полигон за туђе политичке интересе. И, можда најважније — значи не узвраћати истом мјером.
Јер ако Црква на мржњу одговори мржњом, на подјелу подјелом, а на пропаганду пропагандом, онда је изгубила дио своје најважније снаге.
Најбољи одговор је живот Цркве
Последње саопштење Митрополије може се читати као одбрана од конкретних оптужби, али његова дубља вриједност је у нечему другом.
Митрополија: Вучићеве изјаве врве од нејасноћа и нијесу на добробит СПЦ
Оно подсјећа да Митрополија има право да буде оно што јесте: православна црквена заједница која припада Српској православној цркви, која поштује државу Црну Гору и њене законе и која своју мисију види у духовном животу, просвећењу, помирењу и служењу народу.
У времену када се поново подижу старе политичке и националне тензије, Митрополија има прилику да покаже да њена највећа снага није у политичком утицају, већ у способности да буде мјесто сусрета.
Између Црне Горе и Србије не мора стајати зид. Између Срба и Црногораца не мора стајати мржња. Између различитих православних традиција не мора постојати сукоб. А између различитих вјера у Црној Гори мора постојати простор за поштовање. Зато би и порука овог тренутка могла бити једноставна:
Не тражимо од других да мисле исто што и ми. Тражимо да једни другима признамо право на достојанство, вјеру, идентитет и истину. Митрополија свој најбољи одговор неће дати у политичким расправама, већ у храмовима, међу народом, у добрим дјелима, у бризи за сваког човјека и у способности да спаја оно што политика често раздваја.
Јер ако је њена мисија, како сама каже, „обнављање братске слоге“, онда је управо сада вријеме да ту мисију покаже на највишем нивоу.
Без страха, али и без мржње. Без одрицања од свог идентитета, али и без порицања туђег. Без политичке острашћености, али са јасним ставом.
У истини, миру и братској љубави.
То би могао бити најснажнији одговор Митрополије — и онима који је нападају у Подгорици, и онима који је нападају из Београда, и свима који од Цркве покушавају да направе средство сопствених политичких интереса.
Црква не треба да буде ни страна, ни оружје, ни плен. Она треба да буде Црква.
Извор: Српска 24
