Пише: Александар Живковић
Од свих позива папама да посјете Црну Гору, најизгледнији да се и оствари јесте позив предсједника Јакова Милатовића Лаву XIV од 3. октобра ове године. То се, уосталом, уклапа у „европску агенду“ Црне Горе. Питање је да ли ће та посјета бити у склопу регионалне папине турнеје и какав ће однос према њој заузети СПЦ?
Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић примљен је у аудијенцију код папе Лава XIV 3. октобра ове године. О томе су извјестили и предсједников кабинет и Света Столица. Док је у саопштењу Милатовићевог кабинета нагласак на позиву папи да посјети Црну Гору, што би била, како је наглашено, прва посјета једног папе у историји земље, у ватиканском саопштењу више се истичу Милатовићеви сусрети, послије аудијенције код папе, са државним секретаром кардиналом Паролином и секретаром за односе са државама и међународним организацијама надбискупом Галагером. У другом саопштењу каже се да су Милатовић и најближи папини сарадници посебну пажњу поклонили „интеграцији Црне Горе и других земаља Западног Балкана у Европску унију“.
Овим је дипломатски саопштено оно што би био и циљ папине посјете Црној Гори. Колико год секуларизована, Европска унија посматра папу као свог духовног лидера и папина посјета јесте један од неписаних услова за пријем у тај „екслузивни“ клуб земаља.Чак је и католичку Хрватску прије пријема у ЕУ походио 2011. године папа Бенедикт XVI, који је том приликом новинарима рекао како му је још кардинал Шепер објаснио да Хрватска није балканска већ средњеевропска земља. Ова картографска изјава ранијег папе није тада остала без реакције православних, но, свеједно, доста пластично описује културни код такозваног и много помињаног процеса интеграција. У том контексту, потписани вјерује да је папина посјета Црној Гори сада изгледнија него икада.
У Црној Гори преовлађује позитиван став према уласку у ЕУ, не само код присталица владе. Какав је однос јавности према евентуалном доласку папе мислим да није истраживано. Разумије се у Црној Гори већинска хришћанска заједница јесте Српска православна црква, па неки наглашавају да би осим државног и подразумевајућег позива локалне Римокатоличке цркве (Барске надбискупије и Которске бискупије), било добро и да се посјета усклади и са Српском Патријаршијом. Пракса папинских посјета говори да и од тих правила има изузетака, и то баш у земљама нашег „региона“, Босни и Херцеговини и Сјеверној Македонији.
Можемо само да нагађамо да ли ватиканска спољна политика преферира папину посјету самој Црној Гори или Црној Гори у склопу неке шире регионалне турнеје? Државни позив папи да посјети Србију и даље је на снази, а досадашње папе су показале да им је Босна и Херцеговина високо на листи приоритета и не би требало очекивати да је код новог папе нешто у том погледу измјењено. СПЦ којој често онемогућавају нормалан боравак у свом „Ватикану“, Пећкој патријаршији, очекује, почесто узалудно, међухришћанску солидарност. Разумије се и косовскометохијски Албанци имају своје интересе у односима са Светом Столицом, а и Хрватска већ дуго ишчекује папу…
Очигледно, много је изазова и пред ватиканском балканском/средњеевропском политиком, која од избора београдског надбискупа за кардинала није направила неки упечатљивији потез, али и пред Српском православном црквом.
Извор: Живот цркве
