Pre nekih desetak godina naš legendarni režiser Joca Jovanović, koji već dugo živi u Ljubljani, primetio je jednu zanimljivu stvar o Srbima. Rekao je otprilike da vrlo detaljno i zabrinuto prati sve što se s nama dešava u tranziciji, da vidi kako nema nikakvog sistema, da sve izgleda kao da se raspada itd. Međutim, svaki put kad dođe u Beograd, vidi ili čuje za nekog klinca koji u svom poslu radi neverovatne stvari. Zaključio je intervju hipotezom da smo mi nekako evoluirali kao narod u pravcu života bez uređenog sistema, ali da je to stvorilo potpunu nepredvidivost, sposobnost za improvizaciju i stvaranje u mnogim oblastima nečeg što je potpuno nezamislivo kod daleko uređenijih i većih naroda.
Upravo Novak Đoković najplastičnije oslikava ovaj model. Odrastao pod sankcijama, krizama, često bez elementarnih mogućnosti da trenira i napreduje kako treba, ovaj čovek je nastao protivno logici i zakonima savremene sportske imperije i tržišta. I ne samo to, uprkos svim preprekama koje su mu postavljali izrastao je u najvećeg tenisera svih vremena. Mi smo kao narod njime blagosloveni jer nam je u izuzetno teškim vremenima davao nadu, utehu i podizao samopouzdanje. Štaviše, mogli smo da u vremenima rijalitija, raznoraznog šljama koji je isplivao i glumi elitu, pokažemo deci savršen model čoveka koji radom, borbom, odricanjem i vaspitanjem nadrasta ne samo ovaj naš mulj već čitav savremeni svet brutalne plutokratije.
U vreme kada su svi sistemi usmereni ka razaranju institucije porodice, on je svojim primerom pokazivao da najveće stvari mogu nastati samo kao proizvod porodične ljubavi, snage, zajedničke borbe i uspona, uprkos iskušenjima. Roditelji i braća, a zatim i supruga i deca kod njega su iznad svega i sve vreme ne samo da ima jasnu svest nego i ističe da ga ne bi bilo bez njihove svakovrsne podrške. Uz to ide nemerljiva ljubav i ponos prema svom narodu, shvaćenom kao proširena porodica. Suprotno primitivnom šovinizmu, on je na fantastičan način otelotvoravao model Srpstva koje vodi čitav region, pomaže drugima, podstiče, poštuje i hvali i tuđe.
Svim tim postao je ogroman problem za mašineriju i finansijsku industriju okupljenu oko „belog sporta”. U prostoru gde se vrti ogroman novac najveći igrač postao je neko ko dolazi iz jedne od na Zapadu najomraženijih zemalja poslednjih decenija. Mnogi su primetili da bi to možda lakše prošlo u nekom od drugih sportova, ali ovakva realizovana ambicija u tenisu, koji se smatra najprestižnijim simbolom elegancije i elitizma, za zapadnjake je apsolutno neprihvatljiva. Novak je uz to postao i ozbiljan vesnik globalne multipolarnosti koja se pred Novu godinu očitovala na ATP listi. Prvih pet momaka – svi pravoslavci.
Kad je na sve ovo došao i njegov sasvim normalan i legitiman stav prema vakcinaciji, kao individualnom pitanju, pitanju privatnosti i slobode izbora svakog čoveka, on je postao problem preko svake mere, što u takozvanim presudama australijski zvaničnici i sudije čak i ne kriju. Potpuno je jasno da je čista politika odlučivala o tome da li će ga pustiti ili neće. Politika iza koje stoje znatni finansijski interesi farmaceutskih korporacija i svih onih koji bi da od savremenog sveta naprave hakslijevske koncentracione logore. Isto kao što je jasno da će svi ovi subjekti zajedno raditi na tome da mu onemoguće da osvoji još koji grend slem i spreče da po svim parametrima ostane zabeležen kao neupitni GOAT (engleski akronim za frazu: najbolji svih vremena; prim. prev).
Stoga se postavlja pitanje zašto Novak i njegov tim nisu sagledali ovu situaciju iz te perspektive, iz koje je bilo potpuno jasno da će upravo na njemu morati da demonstriraju svoju prinudu kako bi pre svega zastrašili sopstvene građane, ostale sportiste i „selebritije”, kao i sve one koji se opiru „novoj normalnosti”. Vladavina prava sve manje postoji i za njihove građane, a kamoli za varvare koji dolaze iz nekakve Srbije. Robert Kuper, čovek koji je vodio pregovore između Beograda i Prištine, u svojoj poznatoj knjizi o slomu i stvaranju nacija precizno je rekao da su demokratija, vladavina prava i slične institucije rezervisane samo za „civilizovane zemlje”, a da takve zemlje nisu u obavezi da se istih pravila drže u saobraćaju sa onim manje civilizovanim.
Jasno je takođe da će Novaku zabraniti da igra i na svim ostalim velikim turnirima, da će ga konstantno provlačiti kroz medijskog toplog zeca, huškati na njega i naterati i sponzore da ga „kenseluju”. Novak i njegova porodica stoga treba da donesu jasnu odluku: ili će se vakcinisati i na taj način vratiti u karavan, ili će se povući dok korona prođe (bar još godinu, godinu i po), ili će okončati karijeru. Šta god da izabere, on je nesumnjivi pobednik. Ipak, mora da shvati da četvrta opcija ne postoji i da je on postao predmet i simbol od vrhunskog političkog značaja i težine.
Miša Đurković
Izvor: Novi Standard
