Пише: Вук Бачановић
На Цетињу, гдје су „европске вриједности“ одавно стекле статус службене вриједносне легитимације и мјере нормалности и општедруштвене прихваћености, припрема се споменик тројици „знаменитих великана“: Витнију Ворену, америчком архитекти и заговорнику црногорске државне независности, Ђуру Драшковићу, црногорском официру и једном од учесника Божићног устанка, те Николи Петановићу, емигрантском идеологу и, како ће се испоставити, прилично необичном тумачу европских цивилизацијских тековина. Надлежна управа је потребну сагласност већ издала, а пројектом је прописано да сва тројица буду представљена као једнако значајна, што је, административно гледано, најједноставнији начин да се не постављају непријатна питања о томе шта је ко од њих заправо мислио.
Проблем настаје тек када се, мимо пројектне документације, отвори питање садржаја. Један од предвиђених „великана“ заступао је ставове који би се како почетком 20. вијека тако и данас без већих преводилачких тешкоћа могли унијети у програм Кју-клукс-клана.
Никола Петановић, наиме, није се задржао на захтјеву за независном Црном Гором. То је политичко становиште и као такво не захтијева посебну анализу. Он је, међутим, сматрао потребним да га додатно ојача апаратом који је у то доба редовно прискакао у помоћ тамо гдје су чињенице показивале недовољну кооперативност: крвљу, расом и Илирима.
Вук Бачановић: Добро дошли у Републику Српску, осим ако сте студент
Посебно је поучно што Петановић до ове тачке није стигао тако што је једног јутра престао бити Србин, а поподне, након краћег увида у археолошки лексикон, открио илирску компоненту свога бића. Његов пут је био уреднији и, баш зато непријатнији и за српски и за црногорски национализам садашњице. Полази из старог црногорског самопоимања у којем су Црногорци, управо као Срби, били најслободнији, најчистији и најхеројскији дио народа, да би послије 1918. исти механизам колективне изузетности само премјестио у другу националну рубрику.
У његовим текстовима још опстаје признање заједничког српског поријекла, али се затим османска прошлост Србије претвара у објашњење различитог „генетског састава“, док Црногорци остају, разумије се, расно и културно очувани. На крају поступка појављује се и „словенско-илирска мјешавина“, чији их „илирски карактер“ наводно чини „супериорнијим од Срба и осталих сусједа“.
У томе је, уосталом, и суштина: причa о биолошки надмоћном српству није ништа мање одвратна од приче о биолошки надмоћном несрпству. Разликује се тек административна припадност супериорности. Једном је крв доказ да сте најбољи Срби, други пут да са Србима немате ништа заједничко.
Остало остаје исто: поријекло се претвара у аргумент, мит у антропологију, а политичка мржња у наводну природну чињеницу. Двадесети вијек је више него једном показао шта настаје када народ почне доказивати своју моралну вриједност генетиком. Заставе се мијењају, непријатељи такође; образац остаје упорно непромијењен.
Наравно, ту се обично појави и дежурна служба за историјски контекст, са сасвим исправним упозорењем да људе треба посматрати у времену у којем су живјели. Примједба је неоспорна. Било би само пожељно да важи као опште правило, а не као привремена мјера за спасавање одабраних покојника. Када су Пљевља одлучила подићи споменик патријарху Варнави Росићу, подсјећало се, с правом, да је 1937. говорио како је Бог Нијемцима послао „далековидог Фирера“ и да Хитлерова борба служи човјечанству. В
Варнава је умро већ 23. јула исте године, дакле прије него што је нацистички режим стигао да до краја административно разради своју представу човјечанства, али његове ријечи стоје у службеном Гласнику Српске православне патријаршије, па око њих, срећом, нема потребе оснивати комисију за утврђивање шта је говорник хтио да каже. Споменик је у међувремену израђен, поступак постављања настављен, а питање шта једна заједница данас жели да прослави тиме је сасвим легитимно отворено у оквирима отвореног друштвеног дијалога.
Само што ни патријархов случај није могуће разумјети ако се из Европе тридесетих изузму сви који су Хитлера у неком тренутку погрешно процјењивали. Дејвид Лојд Џорџ се 1936. вратио из Њемачке импресиониран и назвао Хитлера националним херојем, чак „Џорџом Вашингтоном Њемачке“, да би касније постао противник политике попуштања.
И Черчил је у текстовима тог времена знао признати Хитлерову снагу воље и политичко постигнуће, истовремено осуђујући његову бруталност и упозоравајући на наоружавање Њемачке. Другим ријечима, заблуда о Хитлеру јесте била распрострањена европска појава. То никога не оправдава, али барем објашњава категорију заблуде.
Код Петановића је ствар незгоднија. Он није погрешно процијенио туђу идеологију. Он је производио властиту. Дакле, није погрешно процијенио једног политичара нити се привремено одушевио одређеном монструозном пропагандом. Он је своју производио сам, са завидном преданошћу човјека који је недостатак историјских доказа одлучио надокнадити вишком крви. Конструисао је, памфлетистички, стародревну црногорску нацију, словенско-илирско насљеђе и биолошки засновану супериорност над сусједима, дакле комплетну псеудонауку чији је закључак био познат прије него што је истраживање почело.
Вук Бачановић: Сви наши заштитници и њихове масовне гробнице
Са стварном историјском генезом националних идентитета то има отприлике онолико везе колико астрологија са астрономијом, с том разликом што астрологија углавном не тражи супремацијска политичка права за супериорне Близанце.
Истина, европске државе и национални покрети радо су посезали за антиком. Британија је баштинила келтске Брите, Шпанија Hispaniju, а југнословенски романтичари Илире и Илирију. У томе нема ничег необичног: античко име може послужити као политички или културни симбол савремене заједнице. Међутим, нешто сасвим другачије из таквог имена извести „древну крв“, из крви колективни карактер, из карактера културу, а из културе право на супериорност.
То више није романтичарско позивање на прошлост, него она грана европске псеудонауке која је људска бића најприје распоредила по крви, потом по облику лубање или величини носа, а онда, кад се стекну технички услови, и по сточним вагонима.
Ако се већ Петановић уводи у јавни простор без иједне неопходне фусноте о тој врсти мишљења, било би досљедно да уз споменик стоји и мала макета гасне коморе.
На табли која објашњава његов допринос црногорском идентитету би било довољно написати:
Европске вриједности. Претходно издање.
