Пише: Љубомир Ненадовић
Ходи ми, ходи, стара лиро моја,
Ходи ми, песмо — има л’ вас још која?
Не тражим да ме старца забавите,
Не тражим да ми живот наставите;
Од све вечности један минут мали
Богови с неба и нама су дали;
Мада је прошô, ипак нам је мио;
Најлепше ми смо провести га знали: —
Ми смо певали.
Ходи ми, лиро, и сам не знам зашто,
Ал’ се ужелим да те видим кашто,
Да се у стару прошлост ја покренем
И младих дана да се опоменем;
Да твоје жице ја прстима дирнем:
Кад ватре нема, да у пепô пирнем.
Хладно је срце где огњиште беше,
И откле прве песмице почеше;
Ми смо га дуго загревати знали: —
Ми смо певали.
Ходи ми, лиро, ходи ми сад амо:
Последњу песму да ми отпевамо;
Последњи гласак — ма не био бајни —
Нек чују наши познаници даљни;
Па онда да те крај постеље спустим,
Лаку ноћ, свете, да тихо изустим.
Са ове земље да се ми склонимо.
Без сваке туге да очи склопимо.
Свега смо сити! Живети смо знали: —
Ми смо певали.
Ходи ми, ходи, стара лиро моја,
Ходи ми, песмо, има л’ вас још која?
Нећу хвалити лепоту и сласти,
Нећу спомињат слободу и власти;
Нећу да славим старинске јунаке,
Нит ћу да певам ловћенске горштаке.
И такве песме имају свог доба,
Дигне их увис љубав или борба.
И њима ми смо одужит се знали: —
Ми смо певали.
Ах, цела прошлост сада ми се јавља,
Радо се сећам младости и здравља;
Сва земља беше засађена цвећем —
Мислима сад се по том рају шећем.
Године дуге од пролећа самог,
На небу нигде ни облака малог;
Срце нам беше пресрећно у грудма,
Ни на чем нисмо завидили људма.
Горчину ми смо засладити знали: —
Ми смо певали.
Ходи ми, лиро, у последње дане,
Нису ти жице још све покидане;
Свака ми јоште као нова сјаје,
Гласове исте као и пре даје.
Све је већ старо, али мисли младе
Последње часе греју нам и сладе;
Напредак ума што корача данас,
Сваки му корак познат је и за нас;
Ми смо га свагда сустизати знали: —
Ми смо певали.
Атоми мали међ собом се боре,
Светове руше да светове створе,
Мењају с’ људи ка и сваке ствари;
Другови наши на живот се љуте,
Па хитро иду на вечите путе;
Један за другим они сви помреше;
Лепе спомене за собом однеше.
Ми смо их многе ожалити знали: —
Ми смо певали.
Ходи ми, лиро, познанице стара,
Видим те добро и без наочара;
Осећам жице под прстима мојим,
Живот се гаси, али опет појим,
Било је време и младости наше.
Било весеља, љубави и чаше.
Сад, лиро, ходи да се опростимо,
Последњом сузом да се оросимо;
Целог живота нисмо за смрт знали: —
Ми смо певали.
Кô стара воћка кад венути стане,
Грана за граном осуши с’ и пане;
Спрема се да пође са овога света
Без једнога листа, без иједног цвета;
Без страха чека и на ветрић мали
Спокојно да се доле у гроб свали.
Што је год могла, то је она дала,
Не тражи да јој когод рекне: хвала.
Тако смо и ми проживети знали: —
Ми смо певали.
