Пише: Јасна Ивановић
Сторија о подвигу Светог Кирила Цвјетковића могла би да послужи као солидан костур детективског романа, како због самог подвига тако и због околности под којима је истина о томе допрла до јавности.
СПЦ је прошле године у мају канонизовала протосинђела Кирила, исповједника бездинског и далматинско-бокељског, а овим светим чином, како стоји у обавијести Цркве, град Херцег Нови, поред Светог архиђакона Стефана и Светог Севастијана Сасовићког (Дабовића), добио је још једног небеског заштитника и молитвеника.
Рођењу његовом, као што и налаже достојанство једне моћне приче, претходило је предсказање. Године 1791. године, у знаменитој кући баошићког пароха Симеона Цвјетковића, Кириловог дједа, Кирилов отац Јован уснио је важан сан – сјајну звијезду која пада на његову кућу и обасјава цијели крај. Цвјетковићи су тада очекивали принову и било је одлучено да, ако Бога да да се роди мушко дијете, надјену му име Спиридон. Но сан је наложио другачије и Кирилови родитељи преуме да дијете понесе име по Светоме Константину. Касније ће се, у младости јунака нашег текста, ово име још једном промијенити. По монашком постригу добиће име Кирил, те под тим именом учинити један од најважнијих подвига за српски живаљ у Боки и Далмацији на прелому вјекова и царстава.
Монашку ризу обукао је у новском манастиру Савина, а синђелију којом му се додјељује Шибенска парохија примио је 1817, када постаје и лични секретар епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. Из његова животописа сазнајемо да је обављајући дужност секретара, Кирил Цвјетковић међу првима открио погубну намјеру владике Венедикта да поунијати далматинску епархију.
,,Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у Православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува православље у Далмацији.
Након побуне шибенских Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Најдуже је тамновао у Градишки, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа И 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату.
Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данас почивају његови земни остаци“, записано је на сајту Епархије далматинске.
О овим догађајима обавјештава нас његова ,,Автобиографија“, коју је написао у Бездину, на плавичастобијелој дебелој хартији у три свешчице ушивене у плаве корице, са укупно 54 писана листа. Међутим, пресудна улога Кирила Цвјетковића у откривању и надаље ширењу информација о плану владике Венедикта, није била позната јавности све док скоро четири деценије након Кирилове смрти Димитрије Руварац, свештеник и рођени брат чувеног историчара Илариона Руварца, није објавио пуни текст Кирилове писане заоставштине. ,,Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље“ штампана је у Београду, у Државној штампарији Краљевине Србије, 1898. године, на 265 страница, уз Руварчев предговор.
Важно је дигресијом истаћи да су историчари књижевности ово дјело, поред многих од њега познатијих јавности, уврстили у темеље нове српске књижевности која је означила побједу народног језика и Вукове реформе. Уз превладавајући документаристички стил, у Автобиографији проналазимо и сентименталност која открива дубоку унутарњу борбу овог светитеља. Тако ћемо на првим страницама наићи на молбу коју млади Константин упућује својој мајки, како би му благословила одлазак у манастир.
,,Кто зна да није ово и от Бога позивање и да је овако мени от њега суђено, како што си ми и ти више пути казивала, да ништа не може на овом свјету бити без његове воље, за то молим те: пусти ме с миром ми благословом да идем, ако ли нећеш, поћи ћу гдје у свјет гдје нећеш нигда за мене знати.“ Сентименталност и одлучно бестрашће у двјема рукама истог човјека – чудесан спој који у цјелости одликује личност Кирилову. Међутим, права драма, боље рећи детективски заплет, почиње када Цвјетковић, уз помоћ ђакона Андрије Личинића, открива скривена писма владике Венедикта, која бјелодано доказују не само намјеру већ и конкретне планове унијаћења међу православнима у Далмацији.
Од тог трена Цвјетковић на једној страни скупа с Личинићем тајно преписује свако од писама нађених у тајној фиоци, а на другој страни организује отворени отпор намјери владике Венедикта, јављајући Шибеничанима о свом открићу, али и обавјештавајући о томе бечки двор, уз захтјев да се умјесто Венедикта, поријеклом Грка, на чело епархије доведе Србин. Занимљива су и историјска свједочанства о бочној помоћи, коју овом ванредном подвигу пружају Кирилови сарадници, попут нпр. Павла Соларића, који је био Кирилова непосредна веза са митрополитом Стефаном Стратимировићем. Широка, разграната мрежа дјелатника просто врви из страница Автобиографије.
Расплет, како већ рекосмо, почиње након што је ,,тајни протокол“ о унијаћењу разоткривен, када владика Венедикт премјешта Кирила Цвјетковића у удаљени манастир Крку, чему ће услиједити поменута шибенска буна, покушај атентата на владику, па и Кирилово робовање од готово четврт вијека. Владика Венедикт је, након неуспјелог атентата, пребјегао у Задар и скончао у Италији 1862. У његовој опоруци налази се и исповијест да ,,никада није био унијат“, иако је историја доказала да је с мјеста владике радио на оснивању унијатског сјеменишта и довођењу грчко-унијатског свештенства из Галиције у Далмацију.
Ширина теме у коју се упушта сторија о Светом Кирилу Цвјетковићу, на прелому вјекова и царстава, дозвољава нам да закључимо: српској књижевности недостаје велики роман о Његошу, велики роман о Јасеновцу, али и велики роман о понизном српском свештенику из Боке који је осујетио големи наум свог владике и његових царских помагача.
