Piše: Novica Milić
Književni esejista Novica Milić uvek nešto piše jer kod njega važi pravilo – pisati da bi se živelo. Od osamdesetih do danas objavio je više od 20 knjiga, od kojih su neke izuzetno značajne za našu kulturu. Među njegovim naslovima su “Antinomije kritike”, “Slučaj Niče”, “Predavanja o čitanju”, “Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera”, “Moderno shvatanje književnosti”, “Od znaka do smisla”, “100 Odiseja (i noć više)”, “Jagnje iz bezdana – balkanski ratovi 1991-1999”, “Kritika srpskog uma”, “Politička naratologija – ogled o demokratiji”, za koju je dobio nagradu “Nikola Milošević”, koju dodeljuje Radio Beograd 2.
Predavao je renesansnu književnost i savremenu književnu teoriju na Filološkom fakultetu u Beogradu, potom teoriju medija i komunikacija na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK), a gostovao je i na univerzitetima u SAD, Britaniji i Austriji.
Okosnica ovog razgovora za NIN s Milićem je njegova zanimljiva teorija da su Džejms Džojs, Franc Kafka, Marsel Prust, Samjuel Beket i Horhe Luis Borhes “najvažnija literatura 20. veka, napisana kako bi se završilo s literaturom“. Bilo je reči i o ubijenom srpskom premijeru Zoranu Đinđiću, o kojem već dugo piše knjigu, te o demokratiji i našem večnom sukobu sa njom.
Vaša poslednja knjiga „Proyce & Joust“ je o dvojici književnih velikana. Otkud Prust i Džojs u jednoj knjizi i zašto su vas, kako ste jednom kazali, „proganjala čitanja“ ove dvojice, koje, uz Kafku, Beketa i Borhesa, smatrate najvažnijom literaturom 20. veka, koja je „napisana kako bi se završilo s literaturom“.
„Proyce & Joust“ je naslov uzet iz jednog Džojsovog pisma, reči u kojima je izmešao svoje i Prustovo ime. To su meni veoma dragi pisci, iako ne i najdraži – obožavam Homera, Dantea, Šekspira. U pitanju je igrarija – moja knjiga, uostalom, i tehnički ima dve obrnute strane, može se čitati iz dva početka, kako ko želi. Tu bi bila deviza „sloboda čitaocu, dole diktator pisac“. Ako me je nešto proganjalo, to je tema „kraja“. Reč „kraj“ ima više značenja: postoji kraj kao zavičaj ili predeo, kraj kao završetak, kraj kao rub, kraj kao blizina (sedimo kraj mora, na primer). Kako s tom višeznačnošću kraja izlazi na kraj umetnost višeznačnosti koja se zove literatura?
Podkast „Nešto naše “: Milorad Durutović, književni kritičar
„Uliks“ je književno remek-delo, ali mnogi će reći da je i jedna od težih knjiga za čitanje, neki čak kažu i – dosadna…
Džojsov „Uliks“ je sve to: remek-delo, nekima teško, nekima dosadno. Mi čitaoci smo različiti i po očekivanjima i po navikama. Kao književni kraj-pejzaž nekome nije baš „zavičajna proza“. Džojsu je bila kad je nekih 16 sati dablinskog života ispisao na oko 700 stranica. Prust sa svojih 3.000 stranica takođe je mnogima naporan. Već to nagoveštava da je ta vrsta njihovih proznih „predela“ neka vrsta ruba, ivice, konca literature. Da se tim putem teško može dalje ići. Posebno poslednje Džojsovo delo, „Bdenje Finegana“ („Finnegans Wake“ je kod nas Siniša Stojaković preveo kao „Finegana buđenje“), za šta su mnogi tvrdili – čak i Danilo Kiš, a on je kod mene nit koja spaja obe strane knjige – kako je posredi ćorsokak književnosti. Jer je to „Bdenje“ roman iz sna, a kao proza se taj roman budi kroz dvadesetak jezika. Engleski je samo potka. Zato u mojoj knjizi jedan od „glasova“ kaže da su to dela na kraju, „napisana kako bi se završilo sa literaturom“. A takav „kraj“ ne treba naravno uzeti doslovno. To su dela s ruba, a romani i priče se još pišu i pisaće se. Na volju jednima, na nevolju drugima.
Proizlazi zaključak da je ovo sada vreme nakon „kraja literature“, da su sva velika dela napisana, iako se, paradoksalno, štampa nikad više knjiga…
Ovih dana sam pročitao članak o tome šta radi kompanija „Antropik“, jedna od tri vodeće u razvoju tzv. AI – „artificijelne inteligencije“, ja je zovem „algoritamska inteligencija“, mislim da je to tačnije. Za razvoj svoje AI, tog „velikog jezičkog modela“ („large language model“), kompanija otkupljuje milione i milione knjiga, skenira ih, kompjuterski iščitava, ugrađuje u svoj „model“ kao građu i onda sve te tako tekstualno „isisane“ knjige doslovno uništava kao nadalje nepotrebne. U internom dokumentu „Antropik“ navodi kako planira da „destruktivno skenira sve knjige na svetu“. Eto stvarnog, fizičkog kraja književnosti, ne samo one „lepe“, već svega što je knjiga, što se stavi kao spis među korice. A književnost je „iscrpljena“ i svojom „inflacijom“.
Ne samo da „nikad više knjiga“, kako kažete, već je, na primer, pričanje sada svuda, u TV serijama, filmovima, na mrežama, po medijima, u politici kroz famozne „narative“. Sve je to opet književnost, ne među koricama, već kao paraliteratura koja je raniju, „visoku“, „umetničku“ književnost, tzv. beletristiku, mnogo jače odgurnula na rub. Prust i Džojs su još više rub, pomenuti dublji „ćorsokak“ nego što su bili kad su se njihova dela pojavila pre oko 100 godina. Ta uistinu remek-dela književne umetnosti s početka 20. veka, u 21. veku, veku AI, takoreći su suvišna. Prust je, recimo, opisao i kraj jedne socijalne klase, francuske aristokratije, a ta je klasa bila i čuvar visoke kulture svog doba. Naše doba nije našlo nove čuvare kulturnih glavnih vrednosti.
Intelektualci kao „aristokratija duha“ retko su uspeli da budu takav zaštitnik. Poznat je Kišov savet mladom pesniku: „Sumnjaj u vladajuće ideologije i prinčeve.“ Ali intelektualci su prečesto postajali ideolozi, a ako ne „prinčevi“, onda su rado bili savetnici „prinčeva“. Kultura se kao skup vrednosnih orijentira za život rasula. Danas se „zabavljamo do smrti“, kako glasi poznati naslov Postmanove knjige iz 1985, ili kasnije jedne pesme Rodžera Votersa, nekad basiste „Pink Flojda“. Naša kultura je zabava, ali zabava jedva da je kultura. Zato su nekima Prust i Džojs dosadni. Kultura je zahtevna, današnja zabava ne traži upotrebu mozga, već samo jedno ili dva čula. Mozak je tu suvišan. Nepotreban. Zamenljiv.
Zanimljivo, u ovu petorku ste ubrojili Beketa, koji je bio povezan s Džojsom i Prustom, a i sam je govorio da njegovi prvi radovi “smrde na Džojsa”. Šta nalazite kod Beketa, zašto njega treba čitati?
Beket je pustinja književnosti, pustinja života. Njegovi likovi su likovi s ruba, klošari, bogalji, mucavci. Estragon i Vladimir iz „Godoa“ su filozofi praznine egzistencije. A zašto ga treba čitati? Pa, mislim da je, uprkos svoj današnjoj posvemašnjoj zabavi muzike i Netfliksa, muka ogromnog broja ljudi što slute prazninu oko sebe, pa i u sebi. Što svi čekamo „Godoa“, smisao koji nikako da dođe. „Moraš dalje. Ne mogu dalje. Ići ću dalje“, piše na kraju Beketove proze „Nemušto“. Ili: „Pokušaj opet. Promaši opet. Promaši bolje.“ To važi za svakog od nas.
Borhes, koji je uspevao da „vidi svet u zrnu peska”, mešao je stvarno i fantastično. Koliko je to dobitna kombinacija u književnosti?
Borhes sanjari u biblioteci. Svet je za njega ogromna, ali ne aleksandrijska već vavilonska biblioteka gde jedne knjige poriču druge, bore se između sebe svojim vizijama, neke jedva razumljive, druge u tajnim šiframa. Njegove priče su i eseji, naracija je meditacija. To je pejzaž gde se mešaju stvari i fantazme. Takođe svet sa bezbroj dimenzija, gde je sve onkraj svega drugoga. Zato se kod njega prepliće stvarno i fantastično. Borhesova mašta je nenadmašna, iako precizna, poput ove današnje AI koja povremeno „halucinira“, ali na tupav način.
Šta nam u današnjem svetu otkriva Kafka? U kolikoj meri možemo sebe prepoznati, ali i naći neke odgovore, i u “Zamku” i u “Procesu”?
Uzaludnost traganja za pravdom u „Procesu“, nepristupačnost središta poretka u „Zamku“, to je Kafka. Ima jedna njegova kratka priča koju mnogo volim, zove se „Želja da postaneš Indijanac“. Pazite, „Indijanac“ je izmišljotina belih kolonizatora, „Indijanac“ nije ni Indijac niti je ikoji američki starosedelac.
To je ime čista fantazija. A svako od nas povremeno ima „želju da postane Indijanac“, da pobegne od sveta na kraj sveta, da sebe iznova izmisli, da sačini vlastitu malu koloniju od sebe i svojih voljenih negde na tzv. pustom ostrvu, na rubu svega. U pejzažu nečeg novog, nepoznatog, u blizini (onkraj) sna. Kad je izbio Prvi svetski rat, Kafka je, gledajući pokolj oko sebe, u svom „Dnevniku“ zapisao: „Književnici govore smrad.“ Jer su velike sile, svaka vođena svojom pričom, mitom o sebi, govorile smrad, pobrkale priču i život, istoriju i književnost, postale „književnici“.
UKCG: Todor Živaljević Velički je obilježio savremenu književnu scenu
Zato je Kafka opomena na još jedan kraj: na kraj koji svet, čovečanstvo, može lako doživeti nastavi li da sve jače zaudara na ratove, genocide, mržnje, da muči planetu koja nas može zbaciti sa sebe kao kakvu gamad nastavimo li da je ovako uništavamo. Smak je danas zamisliviji nego ikad ranije.
Primetio bih da među one koji su u 20. veku stvorili najvažniju literaturu ne ubrajate nijednu ženu…
Pristalica sam feminizma kad je reč o pravima žena zbog toga što su žene bolji, pametniji, životniji deo čovečanstva. Možda zato što rađaju i čuvaju, koliko mogu, život od nas dečaka agresivaca, ne idu do tog ruba ili ćorsokaka sveta kud su se uputili ovi moji „najvažniji“. Ima grandioznih književnica među ženama, ali kraj sveta, pa i literature, radije čačkaju muškarci. Iako je kod Džojsa kraj „Uliksa“ skroz u znaku žene, junakinje Moli, čak je i stil bez interpunkcije Džojs ukrao od svoje supruge Nore. A Prust je, opet, nosio u sebi mnogo ženskog, uostalom bio je gej. Jako je relativna suprotnost muško-žensko, u literaturi naročito.
Čitanje smatrate radom na sebi. Da li je svako čitanje dobro ili ipak treba posebno pažljivo birati knjige?
Koliko vidim oko sebe, svi nešto čitaju, ali najviše na mobilnom. A tu algoritmi upravljaju pažnjom, određuju sadržaj i ritam, nameću opsesije. Korporacijski, marketinški algoritmi. Tako da tu čovek ne radi na sebi, na njemu rade algoritmi, „rade“ ga korporacije. Prema jednom skorašnjem istraživanju, na elitnim američkim koledžima 80 odsto mladih nije više sposobno da iole savlada – prepriča – književni tekst, dužu priču, roman. Ne nalaze da im je književnost, ona umetnička, uopšte potrebna. To je takođe pokazatelj da je književnost na rubu kulture, života, sveta. Prust, Džojs, Kafka, Beket, Borhes u prozi, T. S. Eliot ili Ezra Paund u poeziji, to su naslutili još pre jednog veka. Današnjim generacijama se smeši AI, svakako nemaštovit tip inteligencije, samim tim i hiperalgoritmizacija života. Tu ima sve manje mesta za umetnost književnosti, umetnost knjiga, umetnost čitanja kao „rada na sebi“.
Demokratija je jedna od vaših konstantnih tema. U knjizi „Uvod u demokratiju” konstatujete: „Demokratije u modernim vremenima kod Srba nikad nije bilo, ni u jednom periodu, uprkos vrednim pokušajima pojedinaca i značajnim naporima određenih političkih grupa.” Ukratko, zašto mi kroz istoriju imamo problem – da ne kažem sukob – s demokratijom?
Mi imamo užasno tešku istoriju. Na primer, u balkanskim ratovima 1912-13. izginulo je skoro pola naše vojske. Odmah posle u Velikom ratu 1914-18. umalo pola naroda. I u Drugom svetskom ratu platili smo preveliku cenu. Velika ideja Jugoslavije je bila najpre južnoslovenski, „ilirski“ projekt kulturne elite, a potom, kad je napravljen, sve više samo srpska stvar. Na kraju su od nas Srba pobegli svi koji su mogli.
Državu nikako da sklepamo kako valja, a tek politički poredak koji se zove demokratija! To je ponešto zahtevan poredak, a mi smo suviše skloni istorijskim prečicama, inaćenjima, odlukama „preko kolena“. Danas je demokratija svuda u svetu posustala, pre je parademokratija nego demokratija kakvu su nekad smislili i osmislili stari Grci kao poredak jednakopravnih građana, smenljive vlasti, odgovorne javnosti. Naš sukob je sa nama samima i svetom oko nas, pa tek onda sa idejom demokratije.
Dokle ste stigli s knjigom o Zoranu Đinđiću kao filozofu politike, koju godinama pišete? O Đinđiću političaru ljudi znaju (skoro) sve, ali o Đinđiću filozofu dosta manje – kakav je bio filozof? Vi ste, inače, priredili i knjigu njegovih filozofskih spisa…
Ja sam ga poznavao najpre kao filozofa, tako smo se znali kad smo bili mladi. Znao je političku filozofiju u prste, sve od Platona i Aristotela preko Kanta i Hegela do Habermasa i Niklasa Lumana. Ali ta ogromna tradicija političke filozofije bila je za njega samo poslovična „odskočna daska“, jer je kao izrazito darovit filozof o politici razmišljao dalje od savladanih teorija.
Njegova knjiga „Jugoslavija kao nedovršena država“ je remek-delo koje i danas važi, ne više za propalu Jugoslaviju, već sada za Srbiju koja i dalje propada. Hteo sam najpre da pišem jednu ozbiljnu biografiju, ali kod nas to, iz više razloga, najviše usled nedostupnosti arhiva i nepouzdanosti svedočanstva, nije moguće. Ako uspem da osvetlim Đinđića kao filozofa politike – ne kao političara – onda bi to bilo u knjizi sasvim drugačije vrste. On je jako cenio tzv. kontrahente – sagovornike koji misle različito od njega i spremni su da raspravljaju bez obzira kuda ih vodila rasprava. Takvog sam ga upoznao i zapamtio. „Ma pusti ti te tvoje Francuze“, šalio se.
Jorgos Arabacis: Svjetska konferencija književnika poliglota u Kotoru
„Pusti ti tvoje Nemce“, uzvraćao sam. Naravno, niti su „ti Francuzi“ (Fuko ili Derida) moji, niti su „ti Nemci“ (Habermas, recimo, s kojim se inače već razišao) njegovi. A u razgovorima smo se najčešće vraćali na Aristotela i Hobsa. Takvog Đinđića bih pokušao da predstavim: strasnog mislioca sveta, istorije i samog mišljenja. Hoću li uspeti, ne znam. Za ovu zimu prerađujem knjigu o Prustu i Džojsu, uklanjam suvišno teoretisanje, dodajem dosta upravo o Kafki, Beketu, Borhesu. Sve manje mi se sviđa objavljena verzija, pa pravim novu.
Đinđić je, nažalost, životom platio bavljenje politikom. Da li bi srpsko – i ne samo srpsko – društvo više dobilo da se posvetio isključivo filozofiji?
Đinđića je ubila država kojoj je bio kratko vreme premijer. Uvek je, čak kao dete, potcenjivao opasnosti. Nije verovao da se završne pretnje po život mogu ostvariti. U tome je bio filozof nalik na Sokrata. Ništa novo neću reći ako podsetim da je u Srbiji uvek bilo opasno baviti se politikom. Filozofija bi dobila da se isključivo njoj posvetio, ali on nije bio katedarski mislilac, njemu je filozofija bila modus egzistencije, čak vrsta lične politike življenja, žar ukrštanja stvarnog života i filozofske stvaralačke refleksije. Jedinstvena ličnost, u evropskim, ne samo u našim razmerama.
Izvor: NIN, br. 3949, 3.9.2026, str.46-49.
