Пише: Вук Бачановић
Приштина је 12. септембра приредила нешто што би се, да се догодило неколико стотина километара сјеверније, вјероватно звало „застрашујућим повратком национализма“, односно немогућношћу дистанце од Деведесетих. Десетине хиљада људи, заставе ОВК, портрети Хашима Тачија, Кадрија Весељија, Јакупа Краснићија и Реџепа Сељимија, поруке да их народ већ проглашава невиним и да ОВК „уједињује заувијек“. Позиви су стизали далеко изван ветеранских организација: од политичара, синдиката, пословних удружења, са универзитета, из спорта, па чак и из џамија по директиви врха Исламске заједнице Косова. Албански премијер Еди Рама је суђење назвао фарсом и најавио Тачијев тријумф.
Европа је, међутим, овај пут изгледа имала квар на разгласу.
Када је неколико дана раније сахрањен Ратко Младић, кварова није било. Урсула фон дер Лајен и Антонио Кошта нашли су и глас и рјечник: сцене су биле „шокантне“, величање осуђених ратних злочинаца неспојиво је са европским вриједностима, а Србија тиме – за разлику од Украјине која без ометања рехабилитује нацистичке злочинце из Другог свјетског рата – угрожава и сопствени европски пут. Тачно је да Младић није човјек чија се кривица тек утврђује, него правоснажно осуђени командант за цијели спектар најужаснијих ратних злочина. Његово претварање у својеврсног ратничког свеце је без даљег морална и политичка катастрофа.
Али чини се да се за Европу све мијења када се промијене заставе.
Тачи и остали додуше нису Младићев правни еквивалент: против њих пресуда још није изречена. Али масовни митинг није био семинар о презумпцији невиности. Нико није носио транспарент „сачекајмо доказни поступак“. Људи су унапријед глорификовали ОВК и њене вође као већ канонизоване ослободиоце. А међу тим ослободиоцима налазе се људи чије су биографије, благо речено, ипак утолико разноврсне да се тешко уклапају у евентуалне основношколске уџбенике у којима Тачи наређује лијечење повријеђеног канаринца пронађеног у српској кући која се, наравно, сама запалила, а Весели како а Весели како, под кишом граната, властитом маскирном јакном покрива уплакану српску баку и враћа јој новчаник који је малоприје пронашао на путу.
Према извјештају швајцарског тужиоца Дика Мартија, Тачи је стајао на челу такозване Дреничке групе, круга који су различите обавјештајне и полицијске службе повезивале са наркотицима, кријумчарењем, рекетом, незаконитим притварањима и другим дисциплинама слободног тржишта које се уобичајено не предају на економским факултетима. Весељи је у тој архитектури био везан за обавјештајни апарат и мрежу притвора. Ту је и врло добро документована прича о трговини органима: истрага америчког тужиоца Клинта Вилијамсона дошла је до увјерљивих индикација да се такво нешто у ограниченом броју случајева јесте догодило, док је Карла дел Понте још 2008. у својим мемоарима записала да су „руководиоци средњег и високог нивоа ОВК били добро обавијештени и активно укључени у кријумчарење органа“.
Другим ријечима, Тачијев животопис се не може свести на „борац, премијер, предсједник, несхваћени хуманиста“. Има ту, како би се рекло у годишњем извјештају просјечне балканске холдинг компаније, и прилично разгранатих сумњи о додатним пословним активностима. Диверзификован портфолио. Помало политика, помало обавјештајни послови, помало логистика и помало нешто што је европска полицијска терминологија својевремено много мање поетично називала организованим криминалом.
У том смислу, чудно што је Младићева сахрана изазвала огромну пажњу и згражавање. Проблем је што се десетине хиљада људи у Приштини, окупљених да унапријед прогласе невиним оптужене за прогоне, затварања, мучења, убиства и нестанке, углавном преселе на маргине регионалних вијести. Док су о Младићу говорили европски политички врхови, за приштинску манифестацију до 14. септембра нема упоредиве јавне реакције врха ЕУ. Напротив, најгласнија међудржавна реакција стигла је из Тиране, и то као подршка Тачију.
Међутим, најгори одговор на ту дволичност био би онај који српски национализам радикалско-напредњачког типа констатно нуди: ако они славе своје, зашто ми не бисмо своје. Та логика није само етички јадна него и политички самоубилачка, јер сваку туђу срамоту претвара у дозволу за властиту. Исто, наравно, важи и за Албанце, Бошњаке и све остале.
Сваки пут када минијатурни балкански народ од ратног команданта, налогодавца или извршиоца злочина, вође паравојне или криминалне структуре направи националну икону, сусједном народу испоручује нови доказ за његову властиту митологију страха и самооправдавања. Тако једни другима непрестано обнављамо разлоге за неповјерење, а истовремено активно учествујемо у властитој периферизацији: сами себе сводимо на микро заједнице заробљене у милениумској спирали ратова, неспособне да произведу ишта политички важније од новог круга неоригиналних и једнако чудовишних провокација.
Вук Бачановић: Од Праљка до Махмуљина – ко све има право да Мандићу држи лекције
Јер унаточ свему томе, географија је окрутно једноставна: једни другима смо истовремено најближи народи. Неће Србија Дунавом отпловити до Севастопоља, Косово постали острво надомак Флориде, нити ће Босна и Херцеговина бити премјештена негдје између Шведске и Норвешке.
Зато питање није ко има право на свога Младића, Тачија или неког трећег националног лара или пената. Питање је колико још генерација желимо трошити доказујући да је туђе чудовиште чудовиште, а наше само човјек коме историја, ето, трагично и неправедно није дала прилику да довољно добро објасни контекст својих непочинстава.
Такви култови не чине мале комшијске народе великим. Они их држе у савршеном стању за периферију: завађене око гробова, раздробљене у мала увозна тржишта и тако онемогућене да заједнички имају бољу преговарачку позицију када су у питању рад, дуг, ресурси и инвестиције. Док се свађају чији је починилац масовних злочина оправданији пред судом историје, конкретни људи се – а не само њихови органи засебно – продају за све мању и мању цијену.
