Пише: Татјана Њежић
Бог да таленат, ал’ човеку треба неко време да сагледа шта је то, чему служи, неће бити да је само да заводиш девојке… ‒ говорио је Петар Божовић.
Када се громогласно пронела вест да је лауреат Награде “Добричин прстен”, на питање шта му је је основни утисак када погледа своју каријеру, одговорио је:
– Како сам могао оне вежбе на Академији да урадим боље. То ме често прогања. Како би било да сам урадио ово, па оно… па шта све нисам… Ни за једну улогу ми није жао колико ми је жао за тим вежбама на Академији.
А ја да полетим
У разним приликама говорећи о глуми је рекао:
– Имагинација, која се после претвара у неку реалну емоцију. (…) За мене је глума од оних професија које су недељиве од приватног живота. Она човека стално прожима. Глума није само игра на сцени или пред камером, она је и у укупном обиму мог интересовања, у ономе што читам, о чему мислим, све моје борбе, сва моја треперења пролазе кроз моју реч на сцени. Једном улогом се може рећи сто ствари. Глума је животни став. Могу да играм, да глумим, само ако осећам да учествујем у нечему што нешто значи, што отвара питања.
Својом глумом, наглашавали су ауторитети, померао је и брише границу између сировог живота и сна о њему…
– Кроз сваку улогу сам се тражио, наравно. Тражио и себе и лик и оно неизрециво, а неопходно… Мада није сасвим тачно, најближе би било рећи да ме је притискала несигурност у сопствене (не)моћи. Играјући у представи “Рањени орао или смеју ли девојке допустити пробу пре брака” (коју је по делу Мир-Јам режирала Мира Траиловић у Атељеу 212, 1972, прим. аут.) у датом тренутку осетио сам како владам гласом, тренутком, атмосфером, осетио, да тако кажемо, синхронизацију мисли и покрета, садејство себе, лика и публике… Изговарајући реплику као да сам са сваким словом постајао свестан да сам овладао сценом, јењавао је онај унутрашњи бол који је доносило (само)осећање непотпуности у ономе што радиш, недовољне остварености. Михиз ми је у свом маниру рекао: „И ово је постало глумац!“, а ја – да полетим. Тако понесен, сиђем у бифе, узмем лозу коју је господин Мило служио уз две суве смокве. Онда изађем напоље, јер некако ми тесно унутра, треба ми ваздуха… Чинило ми се да први пут дишем пуним плућима! Београд је мирисао на асфалт, тролејбуси су дрндали коловозом поред Атељеа, људи су журили кућама после представе, чуо се жагор из “Српске кафане”… Рекло би се ‒ све је исто као и претходне вечери, а мени се отворио читав један нови свет.
Петар Божовић: Стање у српској култури је срамотно, власт пљује целу професију
Чеговић као вид бунта
Једна од његових бројних чувених улога јесте и Чеговић у истоименој монодрами…
– Чеговић ме тренутно највише преокупира, не мислим да има сличности с Данилом (из ТВ серије “Више од игре”), али постоји нека њихова заједничка црта. То је један вид непомирљивости, вид човековог бунта. Јер Чеговић је младић којем неке друштвене норме постају терет који не жели да носи.
Напомињао је касније да никад у целини није одгледао серију “Више од игре”.
– А кад би требало да кажем једну реч у односу на њу, била би то лепота. Лепота у односу на то како смо радили, а пре свега у односу на то време. […] Било је заноса, тада су људи били, да тако кажемо, грађански радници. Томе се тежило. Где је нестао тај однос према животу? Шта би том народу или народима да се убијају тако жестоко, тако крвнички? И једни друге и сами себе. И дословно и метафорично. То је велико разочарање с којим се срећем све више што сам старији. Шта би са човеком?
Тетка Вида
У освртима на каријеру рекао је и:
– Напуштао сам позориште, одлазио, стално му се враћао. Позориште је као црква. Можете да изгубите родитеље, пријатеље, али увек можете да се вратите позоришту. Оно се не љути, не пребацује, једино ви осећате промене у себи. Некада се враћате с радошћу, некад са осећањем кривице. Позориште је као родитељска кућа, која увек прашта. […] Бог да таленат, ал’ човеку треба неко време да сагледа шта је то, чему служи, неће бити да је само да заводиш девојке… Важно је спознање да ти га је Бог дао да служиш том таленту и људима.
На питање када би се о његовом животу снимао филм, ког би жанра био, одговара:
– Једна комична трагедија. И жанр и наслов.
Упитан шта је сматрао и сматра важним и шта га је водило кроз живот, рекао је:
‒ Кроз живот ме водило васпитање које ми је дала моја тетка Вида. Она ме је спасила. Имао сам бар хиљаду разлога да потонем, да не успем… Али увек сам се кроз живот трудио да је не обрукам. Сећам се, она оде на родитељски и враћа се, сва узбуђена. Сви чекају извештај. А она каже: „Ја сам дошла, они су прозвали, ја сам рекла ја сам за њега…“, пошто сам ја Божовић, а она Влаховић. Па онда уздахне, исприча шта је било, и дода: „Толико сам била поносна“. А ја сам увек тако чекао тих неколико последњих речи. Најежим се кад их чујем. У то време реч понос је била тако драгоцена, тако скупоцена… ретко се изговарала. А тежња да се буде што ближе ономе што је тај појам значио се подразумевала. Јесте било мало проблемчића око владања, ал’ свако јутро кад кренем у школу, она ће мени – не лажи, не кради и не шпијај! Ко хтео, ко не хтео, ком право, ком криво, али заправо нема живота без части.
Извор: Блиц
